Manipulisanje strahom od razdvajanja
Različiti načini vaspitanja koriste izazivanje separacijskog straha kako bi roditelji lakše i „nenasilno“ upravljali detetom. Poznato je da malim detetom upravlja biološki usađen princip prijatnosti, što znači da dete želi da radi samo ono što mu je prijatno, jer veruje da je to sigurno i korisno i dobro, dok ne želi da radi stvari koje su neprijatne, verujući da su one negativne i štetne. Roditelji moraju da nauče dete da postoje prijatnosti koje nisu dozvoljene, jer su štetne, ali i da postoje neprijatne stvari koje dete mora da počne da radi, jer su korisne i pozitivne. Zbog toga je prirodan konflikt između deteta kojim upravlja princip prijatnosti i roditelja koji mu nameće princip realnosti. U tom konfliktu mnogi roditelji shvate da će dete biti veoma poslušno ako mu zaprete razdvajanjem ili tačnije – odbacivanjem. To su izjave tipa da će roditelji dati dete ciganima jer je neposlušno i slično. Kako je malom detetu najvažnije da ostane sa mamom i tatom, ovakve pretnje izazivaju snažnu neprijatnost, mnogo veću od one neprijatnosti koju izaziva ponašanje koje roditelji detetu naređuju, tako da ono iz straha postaje veoma poslušno.
Opasne igre
Ovakav način upravljanja detetom je veoma efikasan, ali ga ne preporučujemo, jer dete razvija bazičnu nesigurnost. Ono počinje da misli da nije dovoljno dobro da bi zaslužilo stabilnu ljubav i da zbog toga može biti odbačeno. Tako roditelji koji nikada ne zaprete detetu separacijom dobijaju dete koje je veoma sigurno u ljubav svojih roditelja i koje odbija da im se podredi i da ih sluša. Zato oni moraju da primenjuju različite kazne što čini da srah od kazne zameni strah od razdvajanja i postane ona neprijatnost koja je potrebna da bi dete izvršilo roditeljske zahteve koji su korisni, ali koji se detetu ne sviđaju.
Napisao: dr Zoran Milivojević
Tekst originalno objavljen u časopisu Roditelj i dete broj 26, novembar 2012.godine
Komentari 0