Šta kažu muškarici koji su prisustvovali porođaju

Mi, žene, znamo da se iza svih tih izgovora zapravo krije strah. Zato i ne insitiramo.

Ipak, među gomilom isprepadanih, našli smo tri hrabra muškarca. Podelili su sa nama svoja najjača osećanja koja su doživeli dok su gledali kako se rađa njihovo dete. U Srbiji nije svakodnevna pojava da muškarac bude na porođaju, a tek da o tome govori… Zato smo srećni što ovo možete da pročitate.

Dejan iz Beograda (39)

GLEDAO SAM POROĐAJ I PONOVO ĆU

Moje prisustvo na porođaju se nije dovodilo u pitanje. Tako smo se dogovorili, a ja sam znao da mojoj ženi to puno znači. Hteo sam da budem tu, blizu, jer sam znao da samo tako sve mogu da držim pod kontrolom. Želeo sam o svemu da budem informisan, a ako, ne daj bože, nešto pođe po zlu, da mogu odmah da reagujem.
Jedino nisam bio, ispostavilo se, dovoljno dobro informisan kako sam porođaj izgleda. Mislio sam da će sve biti gotovo za nekoliko sati. Međutim, odužilo se. Bolovili su počeli, onda je primila epidural. Sve vreme smo normalno pričali. Čak smo i selfi napravili. Danas nam je to omiljena slika.
Iskreno, očekivao sam veći stres, napetost, tenziju. Jedino me je stvarno preseklo to što nisam znao da beba odmah posle rođenja može da ima izduženu glavu. Tu sam se na trenutak prestravio. Lekar mi je odmah otklonio sumnje.
Shvatam da većina muškaraca ne želi to iskustvo, ali sada mi zaista nije jasno zašto. Pa, čoveče, ja sam svoju ćerku prvi uzeo u ruke, čak i pre majke. Sve sam hteo da snimim, ali sam toliko plakao da sam zaboravio. Umesto mene je to uradio ginekolog.
I, da, ovo iskustvo ni na koji način nije promenilo moj doživljaj nje. I dalje mi je privlačna. Imamo potpuno normalan seksualni život i čekamo drugo dete. Ni to neću propustiti.

Miloš iz Kraljeva (29)

BIO SAM MANJI OD MAKOVOG ZRNA
Bio sam svedok nadljudske snage koju je moja žena pokazala. Ili je meni tako izgledalo. To više nije bila moja žena, već neko nadbiće koje radi nešto što ljudi inače ne rade. A ona, ona se porađala, a to je najprirodnija stvar na svetu.
Njena snaga me je paralizovala od straha. Ona se porodila, a ja sam bio totalno iscrpljen. Naravno, nisam to smeo ni da kažem.
Muškarci često pričaju kako im je bilo gadno. Ništa mi nije bilo gadno, naprotiv. Samo sam se osetio minijaturno, bio sam jako mali, manji od makovog zrna. U odnosu na taj ogroman događaj ja sam se osećao kao mrav.
I, moram da priznam, poštujem od tada mnogo više svoju ženu. Jedino što ni dan-danas ne znam da li joj je moje prisustvo stvarno značilo. Ona kaže da jeste, a ja se nadam da je tako.

TOTALNO SAM SE ODUZEO
Uradio sam sve potrebne analize, bio sam rešen, zbog nje, zbog sebe. Toliko sam bio uzbuđen što se moja žena porađa. Ej, naše prvo dete, ništa me ne može slomiti. Sve dok nisam ušao u salu.
Ona je već bila dosta otvorena, kontrakcije su bile jake. Nije mogla da dobije epidural. Svaki njen bol i jauk za mene je bio kao mali infarkt. Sve se u meni zaledilo. Sklanjao sam se od lekara, babica, imao sam utisak da ništa više ne čujem, da me svi guraju… Nisam znao ni gde da stanem, ni šta da radim. Sa svakom njenom novom kontrakcijom ja sam bio sve izbezumljeniji.
A onda je beba počela da izlazi. Morali su da je seku. Gledao sam svoju ženu kako se cepa kao parče papira. Nisam ni znao da koža to može. Zgrozio sam se. Sve oko mene je mirisalo na krv. Povraćalo mi se, sala se vrtela ukrug. Jedva sam ostao pribran. Sklonio sam se s druge strane da to ne gledam. Uhvatio sam je za ruku. Jako. Mislio sam da će je tako manje boleti. Zadnji napon i beba je izašla. Od tog trenutka dok nije zaplakala činilo mi se da je prošla večnost. Oboje smo plakali.

Žena blic