– Zbog problema sa vidom od sedme godine živim u Zemunu, gde pohađam školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović”. Sa majkom Mirom i sestrama Željanom (13) i Anđelom (11) najpre sam bila u iznajmljenom stanu, a sa ocem Milenkom, koji je ostao u Loznici, gde ima svoj privatni posao, viđale smo se vikendom. Pre par godina sagradili smo kuću u Zemunu, pa više nismo podstanari, ali kad nemam previše obaveza, vreme rado provodim u Loznici – priča Biljana.
Po rođenju, tri meseca je provela u inkubatoru, što joj je spaslo život ali i bilo kobno za vid. Roditelji su rešili da učine sve kako bi joj omogućili da živi poput svojih drugara, vodili su je na operaciju u Rusiju, brojne preglede, stimulacije oka i analize, ali pomaka nije bilo.
– To što sam slepa ne prihvataju svi na isti način. Nekada su me deca izbegavala jer sam drugačija, ali je ipak više onih koji se rado druže sa mnom. Dobar sam đak i čini mi se da je srednja škola lakša od osnovne. Pošto obožavam voditeljski posao često vodim školske programe ili recitujem na priredbama. Volim i glumu, ali za to nemam dovoljno vremena – iskrena je Biljana.
Pre dve godine počela je da piše svoju prvu knjigu „Između svetlosti i tame”, koju je objavila uz pomoć Ambasade Finske i nevladine organizacije „Pomoć porodici”. Knjigom je želela da predstavim svoj život u tami, ali i da razbije predrasude o ljudima s hendikepom.
– Mnogo je onih koji ih sažaljevaju, a ja želim da pokažem da smo i mi koji smo slepi normalni poput onih koji vide. Pišemo, čitamo, učimo i mi se zaljubljujemo – objašnjava Biljana.
Komentari 0