Foto> Pixabay
Činjenica da je samo nekoliko teško zaraženih ljudi odgovorno za većinu infekcija možda zvuči dramatično. Ali to istovremeno olakšava ciljanu borbu protiv pandemije koronavirusa.
Kako se postaje „superkliconoša“?
U epidemiologiji je “superkliconoša“ definisan kao zaražena osoba koja inficira posebno veliki broj ljudi. Ona na to ne može da utiče. Svaka zaražena osoba može da postane „superkliconoša“ ako je u pogrešnom trenutku imala kontakt s mnogo ljudi.
Presudan je i momenat širenja infekcije, jer neko očigledno može da bude veoma zarazan i pre nego što se kod njega pojave prvi simptomi. U toj fazi je koncentracija virusa u grlu posebno velika.
Međutim, mnoge zaražene osobe nemaju nikakve ili gotovo nikakve simptome, i ne primećuju da su zaražene niti da mogu da zaraze druge. Uz to, neki ljudi očigledno šire virus više i duže nego drugi. To može biti povezano s imunološkim sistemom ili distribucijom virusnih receptora u organizmu.
Kako dolazi do “superzaraze“?
Ako takav vrlo zarazan “superkliconoša“ sretne veliki broj ljudi u ograničenom prostoru i za vrlo kratko vreme, on može da zarazi natprosečan broj osoba. Takvi “klasteri“ zaraze otkriveni su širom sveta.
“Događaji na kojima dolazi do ’superširenja’ virusa podrazumevaju ’eksplozije infekcije’, kao nedavno na velikoj porodičnoj proslavi u Getingenu, na misama u Frankfurtu ili na karnevalskoj proslavi u Hajnsbergu. Tu su i infekcije u raznim klubovima: plesnom klubu nakon kursa zumbe u Seulu, u zloglasnom ski-baru u Išglu u Austriji, na nekoliko brodova za krstarenje ili u firmama za preradu mesa u Severnoj Rajni – Vestfaliji.“
Širi se aerosolima?
Prilikom istraživanja „superširenja zaraze“ pojavilo se nekoliko faktora koji su očigledno pogodovali brzom prenosu infekcije. Generalno je rizik u zatvorenim prostorijama znatno veći nego na otvorenom. I naravno, što se više ljudi susreće, veći je i rizik od infekcije. Zašto?
Sve je više indicija da se agresivni virus SARS CoV-2 ne prenosi samo kapljičnim putem, već i aerosolima koji u zatvorenim i slabo provetrenim prostorijama ostaju u vazduhu duže od kapljica, koje su teže.
Istraživanja spomenutih događaja “superširenja virusa“ takođe su pokazala da se ti aerosoli šire glasnim govorom ili vrištanjem – na primer, u baru, diskoteci ili u sportskim dvoranama. Isto važi i za pevanje – na službama u crkvi ili u horovima. Pored toga, neki ljudi izbacuju u vazduh znatno više aerosola od drugih.
Kalkulacija rizika
Koliko bi mere protiv korone morale da budu stroge, u velikoj meri zavisi od broja novih slučajeva zaraze. Odlučujući faktor je takozvani reproduktivni broj “R“, koji pokazuje koliko ljudi može da zarazi jedna osoba. “R 2“ znači da jedna zaražena osoba inficira još dve osobe. Cilj ograničenja kontakta jeste da se taj broj smanji na najmanju moguću meru – ispod 1.
Pored prosečne vrednosti “R“, presudan je i takozvani faktor disperzije “k“. On pokazuje koliko često se bolest javlja i gde mogu da se stvore “klasteri“.
Još nije jasno koliko je zapravo veliki faktor disperzije „k“ novog virusa SARS-CoV-2. U jednoj zapaženoj studiji, londonski epidemiolozi Akira Endo, Adam Kučarski i Sebastijan Fank iz Londonske škole za higijenu i tropske bolesti došli su do zaključka da bi „k“ vrednost mogla da bude samo 0,1. Prema tom pristupu, koji se još mora proveriti, samo 10 odsto zaraženih moglo bi da bude odgovorno za 80 odsto infekcija.
Ti rezultati poklapaju se sa sličnim istraživanjima, uključujući i ona Kristijana Drostena, vodećeg nemačkog virusologa iz berlinskog kliničkog centra Šarite. On smatra da je oko 20 odsto zaraženih odgovorno za 80 odsto infekcija.
Kako se to odražava na restrikcije zbog korone?
Nakon izbijanja pandemije, istraživači širom sveta bacili su se na prikupljanje informacija o novoj vrsti virusa. Na osnovu tih saznanja, političari su donosili odluke o tome kako najbolje zaštititi stanovništvo. Rasprava o prvobitno ismejanom, a sada obaveznom nošenju maski, jasno pokazuje da odluke moraju da se prilagođavaju novim saznanjima, čak i ako to svi ne razumeju ili ne žele da razumeju.
Do sada stečeno znanje o “superkliconošama“ znači da većina ljudi zarazi samo nekolicinu ili nikoga, ali znači i to da samo nekoliko zaraženih može da inficira veliki broj ljudi. To je dobra vest, jer na taj način odgovarajućim zaštitnim merama korona može da se kontroliše preciznije i više ciljano.
Mnogo je teže identifikovati i izolovati pojedine “superkliconoše“, pogotovo ako se uzme u obzir da oni sasvim malo gotovo uopšte ne pokazuju simptome. Međutim, mogu se otkriti prateće okolnosti koje favorizuju pojavu „događaja na kojem dolazi do super širenja infekcije“.
Ako zabrane za veća okupljanja ljudi, posebno u zatvorenim prostorijama i dalje budu na snazi, kao i ako se poštuju higijenske mere i držanje distance od drugih ljudi, širenje virusa lakše će se zaustaviti. Društva ne moraju da budu potpuno izolovana, uz poznate dramatične ekonomske i socijalne posledice.
Dok se ne nađe lek ili vakcina protiv SARS CoV-2, ograničenja kontakata mogu postupno da se smanjuju ili ublažavaju, a firme, škole, vrtići itd. mogu polako da se vraćaju u normalnost.
A ako to ne urodi plodom?
Odgovorni u politici i društvu sigurno mogu da zabrane velike manifestacije i okupljanja na kojima se zajednički peva. Mogu i da nametnu pravila firmama ili restoranima o distanciranju i higijeni.
I na kraju, rešenje ipak leži u društvenom ponašanju pojedinca. Naravno da će biti mnogo situacija – žurki ili poslovnih sastanaka, i to najkasnije od jeseni – na kojima se ne poštuje distanca ili higijenski propisi. Ako postoji samo jedan “superkliconoša“, to može brzo da pokrene događaj “superširenja virusa“.
Kako bi se to sprečilo, moraju se što je brže moguće pronaći “klasteri“, a sve osobe koje su imale kontakt moraju biti izolovane. Tek tada se može pristupiti testiranju. Sve to ograničava rizik od prenošenja virusa i štedi dragoceno vreme. Tom metodom Japan ne samo da je polako, ali uspešno usporio širenje virusa, već je i sprečio da budu uvedena velika ograničenja kretanja i kontakata.
Komentari 0