To, dragi moji, znači da mi ipak verujemo svojim instinktima, da mi ipak poznajemo svoju decu, želimo im sve najbolje, da smo svesni da su pred nama drugačija vremena od onih u kojima smo mi gajeni, da su naša deca samim time drugačija od nas samih, da je sasvim u redu pomalo paničiti jer smo izgubljeni u moru novih i mnogobrojnih informacija.
Možda najokrutniji udarac, svim naporima da se dete podigne u dobrog i zadovoljnog čoveka, savremeni roditelji dobijaju jedni od drugih.
RELATIVIRODITELJIZACIJA je pojam kojim označavam proglašavanje za nebitno, nesvrsishodno, pogrešno, loše i sl. usmeravanje svih raspoloživih kapaciteta da se detetu pruži ono što je dobro za njegov rast, razvoj i ispunjenje postojećih potencijala. To u stvari znači da ako vi mislite i procenjujete da je za vaše dete dobro da ide na neki sport, bavi se nekom umetnošću, provodi vreme kod bake na selu, putuje sa vama po celom svetu, igra se po ceo dan, lenčari i mašta pola dana, čita od jutra do sutra, gradi, pravi, secka lepi, kuva, pere, kopa, sadi… Ko sme da vam kaže da je to pogrešno? Kakvo je bilo i izgledalo detinjstvo te osobe naspram vas? Jel se on/ona penjala na drvo, vozila na biciklu, išla na balet ili folklor, muzičku školu, šah i karate? Sigurno da nešto od toga jeste.
Nemojte tražiti dozvolu od okoline da vaspitavate dete po nekoj cenjenoj vaspitnoj metodi, Montesori, Valdorf i sl; nemojte se brinuti ni ako ne znate šta je to, da li se jede ili pije; nemojte gledati izvan sebe i svoje porodice – odgovor je u njoj.
Biti roditelj je toliko važna stvar da smo uspeli od silne brige i želje da budemo dobri našoj deci, relativizujemo i samo roditeljstvo tražeći najbolji ugao, pristup tom toliko odgovornom “poslu”.
Relativizovati roditeljstvo takođe predstavlja davanje značaja svemu onome što ne može više voleti i brinuti o našem detetu od nas samih.
Relativiroditeljizacija je naopaki mehanizam iznedren iz najbolje želje. A znamo da je put do pakla popločan najboljim namerama. On je neprijatelj savesnim mamama i tatama koji umorni posle posla vode svoju decu na plivanje ili engleski ili u parku po mraku (ju!) i sa ponosom gledaju i slušaju te svoje male klonove kako osvajaju svet.
Biti umeren i u dosluhu sa potrebama i sklonostima deteta a na samo jedan korak ispred, jer izazovi služe da se potencijal razvije, a ujedno i jedan korak iza, da se svaki posrtaj dočeka zagrljajem i pohvalom da se trud ceni i isplati, je dovoljno dobra mera roditeljstva. Ono nije relativna stvar, sad jesi, sad nisi roditelj ali naši napori i ishodi mogu biti.
Komentari 0