Ovo rade potpuno prirodno, instinktivno. To uglavnom izaziva divljenje, ali u isto vreme, nekada može biti malo čudno. U trenutku kada, na primer, vaša ćerka sa najšarmantnijim izrazom čuđenja i najljupkijim osmehom, videvši čoveka na plaži uzvikuje: ’’Mama, vidi kako je čika dlakav!!!’’
Sa najviše neprijatnosti i strahovanja roditelji se suočavaju sa postupcima kojima njihovo dete, namerno ili slučajno, povređuje drugu decu. Deca će po reakciji roditelja odmah razumeti da to što su učinila ne nailazi na odobravanje, čak pre nego što sama vide rezultat svog postupka. Naravno, roditelji su užasnuti iz očaja neretko traže da dete kaže drugom detetu, ili odrasloj osobi: ‘’Žao mi je.“ Mi se oslanjamo na te dve reči da bi smo se izvukli iz neprijatne situacije i ‘’sačuvali obraz’’ pred drugim roditeljima.
Ali, naše dete je zbunjeno. ‘’Kako se dogodilo da sam, pokušavajući da prođem, oborio tog dečaka i on je pao?! To misli vaš mališan od 3 godine.
Deca ne sagledavaju odmah situaciju na način kako to čine odrasli, niti reaguju u situaciji onako kako bi to učinili odrasli. Njima treba vise vremena da steknu iskustvo u određenoj situaciji i da ga obrade. Dete tek počinje da shvata šta se dogodilo, a već je pod ogromnim pritiskom mame i tate: ‘’Reci bati da ti je žao!’’, kažu oni tonom koji nije baš prijatan. Dete želi da zadovolji roditelje, ali je primorano da koristi reči koje ne oseća kao prirodne, niti kao svoje. Uz to, treba da odglumi emociju koju ne doživljava.
Godinama sam slušala brojna prisilna izvinjenja. Razumem potrebu roditelja za tim, ali moram da priznam da me taj postupak sekira. Da bih se zaista izvinila nekome, taj postupak podrazumeva empatiju, a empatija se razvija i to je proces koji zahteva vreme. Tempo kojim se razvija empatija je različit za svako dete. Dakle, veoma često dete nije dostiglo u svom razvoju tačku na kojoj je spremno da razume, da oseti razlog za ivinjenje, a još manje je sposobno da reči koje izgovara oseti kao svoje.
Ono što još više brine je činjenica da dete koje je roditelj gurnuo pred drugo dete I naterao ga da kaže „izvini“, dobija poruku da se izvinjavanjem svaka ‘’šteta’’ popravlja. Ono može da udari drugo dete, ali kada kaže: ‘’Žao mi je!’’, sve je rešeno! Dete ne može da ‘’nauči empatiju’’ od prisiljavanja na neiskreno izvinjenje.
Pa, šta da radimo kad naše dete povredi nekoga?
Ako dete pokazuje tendenciju da povređuje drugu decu kada je umoro ili frustrirano, najbolje da budete u blizini i da intervenišete pre nego što neko dete bude povređeno. Možete energično, nepokolebljivo reći: „Neću dozvoliti da ga udariš“, zatim stvorite fizičku granicu između dece. Ili, prosto, zaustavite svoje dete u nameri da povredi drugo dete. Ako ste zakasnili, i dete je povređeno, trebalo bi da se vi sami izvinite povređenom detetu i njegovim roditeljima, a potom odmah sklonite svoje dete odatle – recite da je vreme da se ide kući. Generalno, kada se mala deca namerno ponašaju agresivno, ona vam zapravo, daju znak da se osećaju da su „van kontrole“ i da je potrebno intervenisati. Ne može se očekivati od njih da se sami kontrolišu, a još manje, da izraze žaljenje.
Ako je dete dovoljno odraslo da može da razume izvinjenje i povredi slučajno drugo dete, i delje je bolje ne terati dete da se izvinjava. Bolje je sačekati da dete stekne uvid u situaciju i modelovati njegovo ponašanje sopstvenim primerom kao u primeru koji ću navesti.
… Otišala sam do malog dečaka, njegova mama je rekla da su upravo skinuli konce sa rane na nozi koju koju je dobio u igri sa mojom ćerkom. Naravno, nije ga namerno povredila, ali je bila grublja nego što je trebalo. Rekla sam: „Jaoj, žao mi, užasno mi je žao, nadam se da ti cipela ne žulji ranu. Znam da je to jako osetljivo mesto na nozi.’’ Dečak mi je pokazao ranu, rekla sam sa žaljenjem: ‘’Vidim..’’, a moja ćerka je tada obrisala suzice, prišla mu i izgovorila ‘’Žao mi je..’’
U nekim slučajevima, postoje bolji načini za iskupljenje od izvinjavanja, kada se reaguje prirodno. Deca iskrenim gestovima pokazuju žaljenje. Dečak koji je gladi svog protivnika po leđima kada su sudare tokom utakmice, ili dete koje nudi igračku detetu koje plače, ili ćerka koja poseže za ubrusom za brisanje da skupi prosuti sok – to JESTE način izražavanja prave empatije.
Ako želimo da nam dete da izrazi svoje iskreno izvinjenje, moramo biti strpljivi i ne smemo da ga ‘’guramo’’. “Dobar dan’’, ‘’Doviđenja’’, “ Hvala „, sve su to reči kojima moramo učiti decu. Ali ‘’Izvini’’ je nešto što potiče od roditeljskih očekivanja. Budući da je naš cilj je da se naše dete iskupi za svoje nedela zato što iskreno žali zbog njih, moramo mu dati vremena da pronađe ove reči u sebi kroz protok vremena.
Mi smo moćni primeri svojoj deci za sve što je ljudsko. Naučićemo ih da kažu: „Žao mi je“ davanjem ličnog primera. Deca treba da čuju naša izvinjenja drugima. Ona treba da znaju da ljudska bića nisu savršena. Kada kažemo detetu: „Žao mi je, napravila sam grešku“, dajemo mu dozvolu da i ono može da je napravi.
Dok modeliramo izvinjenje, naša deca će učiti i o opraštanju. Deca mogu da razumeju greške svojih vršnjaka, i obično odmah oproste i vrate se da se igraju zajedno. Nagradite svoje dete kad ispolji saosećanje. Ukoliko sa puno poverenja pustimo decu da razviju autentične društvene reakcije, učinićemo puno da razviju samopouzdanje i da postanu osetljivi i brižni ljudi.
Komentari 0