Deca su, prema „Životu u kući“, disproporcionalni generatori smeća: „Svako novo dete u domaćinstvu dovodi do 30-procentnog uvećanja porodičnog inventara samo tokom predškolskih godina.“ Mnoge dečje sobe na slikama toliko su pretrpane odećom i igračkama, uglavnom razbacanim po podu, da ne postoji put do kreveta. (U sobi jedne devojčice, kako su izbrojali autori, ima dvesta četrdeset osam lutaka, uključujući sto šezdeset pet medvedića.)
Dečje stvari prelivaju se i u druge sobe, dajući čitavoj kući, po rečima autora „izrazito dečje orijentisan izgled“.
Kada antropolozi proučavaju kulture kao što je Matsigenka, obično vide neke šablone. Matsigenke podstiču vredan rad i samostalnost. Njihovi dnevni rituali, njihova praksa u vaspitavanju dece, pa čak i njihova predanja ističu ove vrednosti, koje su očigledno korisne za život u prirodi. Njihove pripovetke često govore o nevoljama lenjih; deca koja i pored toga ne ukapiraju pouku, trljaju se koprivama.
U savremenoj američkoj kulturi, šabloni su eluzivniji. Kakve mi vrednosti promovišemo time što svoje kuće pretvaramo u skladišta za igračke, što svojoj deci dajemo zadatke a onda ih nagrađujemo kad zabrljaju, što im odvezujemo pa vezujemo pertle? Kao da aktivno pokušavamo da odgojimo naciju večitih adolescenata. A možda, neznajući, upravo to i radimo.
Kako piše Melvin Koner, psihijatar i antropolog sa univerziteta Emori, u knjizi „Evolucija detinjstva“, jedna od najvažnijih karakteristika homosapijensa jeste „produženi period mladosti“. U poređenju sa čovekolikim majmunima, ljudi su „altrikalni“, što znači da su nezreli po rođenju. Šimpanze se, na primer, rađaju sa mozgom tek upola manjim od onoga kod odrasle jedinke; mozak ljudskog odojčeta tri puta je manji od mozga odrasle osobe. Šimpanze ulaze u pubertet nedugo nako što prestanu da se doje; ljudima treba otprilike još jedna decenija. Niko ne zna kada je tačno u procesu evolucije hominida mladalački razvoj počeo da se usporava, ali čak je i homo ergaster, koji je evoluirao pre nekih 1,8 miliona godina, po svemu sudeći uživao – ako je to pravi izraz – produženo detinjstvo. Antropolozi često govore da je ljude stvorio upravo planirani raspored. Činjenica da odrastamo polako, omogućava nam da savladamo jezik i izgradimo složene društvene strukture.
Isti trend iz ljudske praistorije primetan je i u istoriji. Što dalje u istoriju pogledate, deca su odrastala brže. U srednjovekovnoj Evropi, deci od sedam godina poveravani su radni zadaci odraslih. Obavezno školovanje, uvedeno u 19. veku, pomerilo je zrelo doba na 16 godina. Do sredine dvadesetog veka, činilo se da je fakultetska diploma, barem u ovoj zemlji, nova linija razgraničenja. Sada možeš, ako je verovati Džadu Apatou, da napuniš četrdeset godina a da ne odrasteš.
Iz evolucione perspektive, ovaj dodatni produžetak ima izvesnog smisla. U sve komplikovanijem i nestabilnijem svetu, možda je zgodno što duže odložiti zrelost. Prema ovakvoj školi mišljenja, ostati zauvek mlad znači uvek biti spreman za narednu krupnu stvar (šta god ona bila).
A možda je naša večita adolescencija nešto sasvim suprotno: ne dokaz napretka, nego još jedan pokazatelj opšte regresije. Uvek je najlakše ne činiti ništa, kako u roditeljstvu, tako i u bankarstvu, javnom obrazovanju i zaštiti životne sredine. Nedostatak discipline ovih dana je vidljiv u praktično svakom domenu američkog društva. Zašto je to tako predstavlja mnogo veće pitanje, o kojem treba razmišljati dok iznosimo smeće i vezujemo svojoj deci pertle
Elizabeth Kolbert, The New Yorker,
Preveo Ivica Pavlović
sta da kazem ? pa kazem da je strasno koliko se preteruje sa nekakvim „pravima dece“ i ostalim novotarijama. Ispada da sopstveno dete ne smem popreko da pogledam da mu ne nanesem nepopravljivu traumu i upropastim tananu i nadasve osetljivu dusicu dok ono meni bere zivce i nize na tanak konac. cvrc i pfffff. Ono sto vecina ne sme da izgovori javno, da ne bi bili anatemisani i okarakterisani kao siledzije i napasnici je da je stara dobra batina iz raja buduceg dobrog i odgovornog coveka izasla. Posizela sam gledajuci jednu majku i njeno ceda na rodjendanu bratovog deteta kako do u besvest ponavljajuci da je nesto pec pec, u tom slucaju steker, klinac uporno gura prste. Na stranu da se verovatno nije potrudila da objasni sta je struja i zbog cega je smrtonosna, jer verovatno ni sama nije nacisto, ali neko joj je rekao da treba doveka da ponavlja pa ce shvatiti sam od sebe. Naravno pod pretpostavkom da ga prethodno ne ubije ista. A delotvornije bi bilo jedno kratko i jasno NE praceno sljuskom po turu il ruci i resen problem. Da skratim pricu, sad mi je tek jasno ono sto je izgovarala vecina nasih roditelja “ dok si u mojoj kuci …“ dopuniti po potrebi. Tacno tako, dok si pod mojim krovom ne polazem ja tebi racune nego obrnuto, ne pitam te da li i sta zelis da rucas vec ono sto je na stolu, pa dok ne pojedes, a ako se slucajno desi da mi kaze da je gospojica u svojoj sobi i da ja tu nemam sta da trazim, vrlo lako moze da se desi da do udaje nece imati vrata na sobi. A ni dovratak. Ma ni zakljucanu fijoku. A OBAVEZE PO KUCI PAAA 🙂 🙂 samo da vidim kako to moze da se desi da se ne odradi. I opet nesto sto sam mrzela, al se pokazalo ispravno , nije kruna pala ni mjim roditeljima ni meni a vala nece ni mojoj dusi da se uvati krpe za prasinu pa polako do kuvanja rucka ili menjanja gume na autu. Ako nije nista falilo njima pa meni nece ni njoj. I na kraju, dokon um djavolje igraliste. Ah da, ni u depresiju ne verujem. Sve se to leci preventivno manjkom slobodnog vremena, sportom i obavezama po kuci. Toliko.
Bravo, sve si objasnila.