Ranko Rajović: „Dosada je važan faktor razvoja deteta“

Koje greške najčešće prave roditelji pri odgajanju dece?

Posle skoro 20 godina rada u ovoj oblasti, mogu da grupišem greške u nekoliko kategorija. To je kada roditelji sebi olakšavaju i smanjuju obaveze oko deteta i rešavaju problem dosade svom detetu, a da ne znaju da je dosada važan faktor razvoja. Posebna grupa grešaka je prezaštićivanje.

Dešava se da roditelji guraju dete u kolicima do druge, treće ili čak četvrte godine života. Kada ih pitam zašto to rade, obično dobijam odgovor “Lakše nam je”.

Drugo, daju mekanu, pasiranu hranu do druge ili treće godine i odgovor je isti – “Lakše nam je”.

Takođe, recimo, roditelji po podne žele malo da se odmore. Došli su konačno kući posle osmočasovnog radnog vremena, doveli dete iz vrtića, a dete im skače po glavi, po stolovima, stolicama. Hoće da ide u park ili na igralište. Onda nekako najlakše rešenje jeste uključititi TV, gde dete pronalazi nešto interesantno i što mu okupira pažnju.

Međutim, važno je da roditelji razumeju šta se detetu dešava u glavi kada ima problem dosade (više o tome: Dečji sat drugačije kuca )

Dosada je neprijatno stanje i dete traži da mu roditelji pomognu. Pre 20 i više godina dete je samo rešavalo problem dosade tako što ide na igralište ili u park, pronalazi vršnjake i igra se. Danas su tu roditelji koji pomažu detetu da savlada problem dosade tako što ih animiraju, kupuju video-igrice ili igračke koje dete poželi, ili mu organizuju pet različitih aktivnosti. Tako dete nema vremena da zaviri u svoj svet, da istražuje, da rešava problem dosade, a ono čak i ne zna šta znači reč “dosada”.

Često ističete da je prezaštićivanje velika prepreka za razvoj deteta. Zašto je važno da se roditelji ne ponašaju tako?

Mi smo biološka bića i razvijamo se u interakciji sa prirodom i moramo da budemo izloženi okruženju. Dete mora da trči, da preskače, možda i da padne i izguli kolena i laktove. To je zato što se dete u tom procesu razvija i povezuje motoričke i misaone procese.

Imam primer kada su u jednoj školi u Somboru roditelji peticijom tražili da se ukine kros, jer dete kada trči kroz šumu može da zapne za koren drveta, da padne ili da stane na neku neravninu i da ugane nogu, da doživi neku težu povredu, pa da će roditelji da tuže školu ukoliko dođe do povređivanja.

Pozvali su me iz škole, održao sam predavanje roditeljima, tako da su već sutra povukli peticiju.

Generacije dvadesetog veka odrasle su uz, uglavnom, strože režime vaspitanja, dok se današnji roditelji kritikuju da su prevše blagi. Šta je zlatna sredina?

Traženje granice prezaštićivanja i strogog vaspitanja je zapravo mudrost roditeljstva. Dete mora da ima jasne granice koje postavljaju roditelji. Prirodno je da dete pokušava da pređe preko te granice, ali granica je tu, pa ćemo lako vratiti dete. Ukoliko roditelji ne postave granicu i dozvole detetu da radi šta hoće, onda ulazimo u problem, jer dete sebi ne može da odredi granicu. Ako ovo znamo, onda uz puno ljubavi i strpljenja nećemo da pogrešimo.

Opšta navika roditelja, čija deca odrastaju uz pametne tehnologije, jeste da im daju telefon ili tablet u ruke kada nemaju vremena ili načina da ih animiraju. Kako savremena tehnologija utiče na razvoj dece?

Nove tehnologije su korisne, ali roditelji moraju da znaju da mogu biti štetne ako ih dete puno koristi.

Štetnost je u tome što dete gubi osećaj vremena, pa može da igra i po 20-30 minuta, ima slučajeva da dete igra igrice i po dva ili tri sata. Uz gubitak osećaja za vreme ii nedostatka dosade, dete prima preko video-igrica stotine impulsa i svaki uspešno urađen zadatak u video-igrici ispunjava ga srećom. Onda nastavlja dalje sa igrom puno uzbuđenja i iščekivanja, pa opet pređe novi nivo i opet je srećno. To prelazi u naviku i niko više ne može da zameni video-igricu.

Tada roditelji pokušavaju da izvuku dete iz tog začaranog kruga. Zato je važno da se u startu defnišu granice i da se drži tog dogovora.