Tu je prisutan interes, a interes poništava ljubav. Pohlepno dete ima bunar iskrivljenih želja. Pohlepno dete, koje vaspitava “virtuelna guvernanta” ima jak imitatorski um i sve što vidi on to želi. Gde nema ljubavi, glad za materijalnim je nepresušna. Roditelju nije jasno šta se to dešava i preostaje mu samo da prati plišano dete, ispunjava njegov bunar želja, da mu se pravda kako nema novca, da se pretvara da ga ima podižući i kredite ako treba samo da njegovo dete „ne pati“ i ne razlikuje se od druge dece.
Dete je došlo na ovaj svet da mu omogućimo ravnotežu između materijalnog i duhovnog. To je nemoguće dok se ne ukinu plišani vaspitni modeli i ne izvrši kontrola uticaja virtuelne stvarnosti na dete.
Do treće godine dete ne stavljati pred ekran, a do polaska u školu daljinski i izbor virtuelnih sadržaja mora biti u rukama roditelja. Dete, koje raste uz izvorno vaspitanje u kojem nema ni kazne, ni nagrade, ni bolesne kontrole svega zdravog u detetu, ima samo postavljanja zdravih granica, je srećno, poslušno i ostvareno dete u svakom periodu svoga života.
Primer: „Dete nije gladno, igra se hranom, baca je. Mirno uklonite dete od stola jer vidite da nije gladno. Vi ćete mirno završiti ručak, a dete kada ogladni zamoliće vas za hranu i biti veoma zahvalno jer njegov nagon gladi radi, a želudac cvili“.
Kada krenemo sa promenama jer smo pogrešno hranili dete na silu, uz telefon, uz igračke, neće biti lako. Dete će plakati jer mu promene ne gode. Pa, neka plače, ali ostanite dosledni, ne upotrebivši ni kaznu, ni nagradu. Bolje dete da plače danas, nego vi sutra, kada će problem biti ogroman.
Komentari 0