Privatni časovi: Put do znanja ili moda?

Privatni časovi mnogo su korisniji srednjoškolcima, a u osnovnoj školi treba ih uzimati ukoliko dete ima problema sa određenim predmetom

Podaci pokazuju da čak tri od četiri deteta ima privatne časove, pa je dodatna nastava kod kuće postala maltene uobičajena stvar. Iako su privatni časovi oduvek postojali kao pomoć i dopuna znanja, ovaj “trend” preneo se i na učenike nižih razreda osnovne škole. Da li su i njima potrebni privatni časovi i koliko mogu da im pomognu? Da li je u pitanju “kraći put do znanja”, potreba ili nedostatak vremena da roditelji pomognu svojoj deci?

Psiholozi tvrde da su privatni časovi sasvim prihvatljiva opcija kada dete ima problema s nekim predmetom, kao i da je pomoć starijih mlađim đacima neophodna. Ipak, treba napraviti jasne granice i znati kada privatni časovi imaju efekta, a kada postaju opterećenje, tvrde stručnjaci.

Ranijih godina pomoć privatnih profesora plaćali su uglavnom roditelji čija su deca padala na popravni ispit, međutim, sve je više onih koji privatne časove uzimaju iz “predostrožnosti”, odnosno da bi sprečili probleme sa učenjem i lošim ocenama. Neka deca imaju privatne časove već od početka školske godine. Roditelji se odlučuju za privatne časove i zbog toga što nemaju vremena da sami pomognu deci, što nije dobro rešenje, tvrde psiholozi. Otac i majka koji se ne bave svojim detetom, koji plaćaju nekoga da s njim uradi domaći i savlada gradivo, šalju detetu pogrešnu i najčešće netačnu poruku da im nije stalo šta dete radi i čime se bavi. Vreme koje deca i roditelji provedu zajedno u kontroli domaćih zadataka i pomaganju oko učenja, dragoceno je za ostvarivanje dublje veze poverenja i bliskosti. Ponuda je zaista šarenolika, a internet preplavljen oglasima koji nude različite vrste pomoći pri učenju. Kada potražiti pomoć i kako odabrati profesora, pitanja su koja muče najveći broj roditelja.

Matiš je najteži 

Najviše muka deci “tradicionalno” zadaju predmeti iz prirodnih nauka – matematika, fizika, hemija. Drugi na listi “najtraženijih” privatnih časova su strani jezici, a tek poneko traži pomoć iz geografije, istorije ili nekog stručnog predmeta. Istraživanja pokazuju da u Srbiji privatne časove svojoj deci plaćaju uglavnom imućni roditelji i to najviše u Beogradu, jer se cena privatnog dvočasa kreće se od 10 do 20 evra.

Stručnjaci tvrde da je mališanima u nižim razredima osnovne škole dodatna pomoć neophodna, ali da roditelji uglavnom mogu sami da je pruže. Kasnije, kada pođu u peti razred, sretnu se sa novim predmetima i profesorima, neka deca se ne snađu najbolje i tada im treba pomoći, a ako roditelji to nisu u stanju, odnosno ne vladaju dobro materijom, privatni časovi mogu da budu dobar izbor. Ipak, važno je da ne budu “stalna praksa”, već da traju samo toliko koliko je detetu potrebno da se uklopi i stekne osnovna znanja koja će u školi i radom kod kuće nadograđivati. Srednjoškolcima i studentima privatni časovi često mogu da budu jako korisni, a ponekad i jedini način da savladaju gradivo i izbegnu probleme. Ali, ni tada ne treba ništa forsirati, nego sve uraditi u dogovoru sa detetom, naglašavaju stručnjaci. Takođe, stručnjaci tvrde i da je pomoć privatnog profesora prihvatljivo rešenje ako je dete iz nekog razloga dugo bilo odsutno iz škole. Tada časovi mogu da mu pomognu da nadoknadi izgubljeno i da “stigne” svoje školske drugove. Kada roditelji biraju profesore najbolje je opredeliti se za nekog proverenog, odnosno uzimati časove preko preporuke. Iako postoji veliki broj primamljivih oglasa, stručnost i efikasnost nastavnika koji ih daju nije lako proveriti.

Neki roditelji smatraju da je nastavni plan i program preobiman, teži nego ranije, da su deca preopterećena obavezama. Međutim, stručnjaci tvrde da iako je broj predmeta povećan, to ne iziskuje više vremena i napora, a deo stručne javnosti smatra da je upravo suprotno, odnosno da roditelji preopterećuju decu različitim vanškolskim aktivnostima, sportom, radionicama, kursevima stranih jezika…
U svakom slučaju, privatne časove treba uzimati po potrebi. Međutim, oni ne smeju da budu zamena za vreme koje provodite sa decom, niti “garancija” da će dete biti odlično. Na taj način deci se šalje poruka da ne moraju da se trude, da će neko drugi uvek biti tu da im pomogne. Redovan odlazak u školu, pažnja na časovima, roditeljska kontrola i pomoć, stimulacija deteta da pita kad god mu nešto nije jasno, uglavnom su dovoljni da dete bez problema prođe kroz školu, naročito osnovnu. Postoji i besplatna dodatna nastava u većini osnovnih i srednjih škola, ali je glavni problem što roditelji o tome nisu informisani i deca ne žele da je pohađaju.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA