Foto: Pixabay
Skrivajući istinu na ovaj ili onaj način, oni žive u ubeđenju da deca ništa ne znaju i da bi ih saznanje moglo pogoditi.
“Poštedeti” od čega i na koji način? Da li je to moguće i da li je to potrebno ili neophodno? Da li i pored skrivanja deca ipak naslućuju ili saznaju istinu, i šta tada misle o svojim roditeljima ili o tim događajima? Da li skrivanje možda više ugrožava decu nego što bi to učinila istina?
Opasnosti prikrivanja
Roditelji koji pred decom skrivaju neke istine žive u dvostrukoj zabludi: prvo, da su decu poštedeli i na taj način zaštitili, i drugo, da deca ništa ne znaju o onome što roditelji žele od njih da prikriju.
Malo stvari se u porodici može potpuno prikriti od dece. Čak i ako se strogo vodi računa da se pred njima ne govori o nekim neprijatnim događajima, deca ih naslućuju, osećaju atmosferu u kući i raspoloženje svojih roditelja koje se nikakvim manevrima ne može sakriti.
“Tata, zašto si ti ljut na mamu?” (pokušaj prikrivanja svađe); “Da li je tata otišao od kuće zato što ja nisam bio dobar?” (početak razvoda); “Pa zašto svi u ovoj kući ćute?” (nesuglasice o kojima se ne govori); “Stalno se ljute na mene, a ništa nisam skrivila” (nerešeni sukobi među roditeljima) itd.
Ovakvi komentari dece raznog uzrasta su dovoljan signal i upozorenje roditeljima da njihova prikrivanja ne samo što nisu uspela, već su kod dece izazvala zebnju i strah i osećanje da su ona kriva zbog napete i neprijatne atmosfere u kući.
Prikrivanje nesloge
Od dece se često prikrivaju nesloga i loši odnosi među supružnicima. Ako i nisu čula svađe, deca vide smrknuta lica, ili zapažajući ćutanje roditelja, njihov usiljen razgovor, uzdržanost, nedostatak topline i spontanosti, osećaju promenu i ukoliko o svemu manje znaju, utoliko sve to na njih lošije utiče i omogućava pojavu zebnje i strahova.
Deci treba pristupati mudro, pažljivo i iskreno, sa ljubavlju. U nekoliko dobro osmišljenih rečenica, treba im objasniti o čemu se radi, ali tako da im se ne predstavi subjektivan pogled jednog od roditelja, već što je moguće više objektivan. Na primer: “Tati se nešto loše dešava na poslu pa je nervozan, a i mama je umorna, pa nekada ne razgovaramo lepo, ima tu i nekih neslaganja, ali mi ćemo se potruditi to da prevaziđemo.” Ne treba im, naravno, objašnjavati svu slojevitost problema koji je nastao, što oni zbog svog uzrasta ne bi mogli razumeti, ali ne treba ni lagati, obmanjivati. Dete treba pitati šta ono misli o svemu što se dešava. Šta ono oseća? Šta ono predlaže? (Pažljivo ih saslušajte! Oni nekada znaju bolje da odgovore od odraslih.)
Roditelji često zaboravljaju da se dete upravo od malena uči kako će jednog dana rešavati svoje sukobe i probleme sa drugim osobama. Ono će baš iz kuće svojih roditelja poneti model ponašanja i odnosa prema konfliktima. Naučimo ih od malena da se sve nesuglasice mogu prevazići razumnim, otvorenim, iskrenim razgovorima, sa uzajamnim poštovanjem, bez vređanja, prebacivanja i omalovažavanja. I da se posle razrešenog nesporazuma može biti zadovoljan i srećan. Na taj način dete će naučiti kako da ima kvalitetne odnose sa bližnjima.
Smrt kućnog ljubimca
Događa se da pas, mačka, ili neki drugi kućni ljubimac stradaju u saobraćaju ili da jednostavno uginu od bolesti ili starosti. Smrt kućnog ljubimca teško pada svim ukućanima, a posebno deci (pogotovu ako je to prvi susret deteta sa smrću). Smrt životinje dete doživljava kao smrt najbližeg rođaka, ona u njemu izaziva istu tugu i ista strahovanja. Ta detinja osećanja treba raspoznati i razumeti. Deca često organizuju sahranu životinja uz sve ceremonijale za koje su čuli ili koje su videli. Tu je sanduk, krst, cveće, grob. Isplaču se i tuguju, i u tome im treba pomoći: žaliti zajedno sa njima, učestvovati u sahrani ako oni to žele, s tugom pominjati mezimca i sećati ga se u određenim situacijama kad je u životu porodice bio najprisutniji.
Sve to predstavlja detinje suočavanje i prihvatanje neminovnosti smrti, koje je (uz ispoljavanje tuge i žaljenja) od velikog značaja za detinje iskustvo.
Roditelji koji skrivaju svoju žalost za uginulom životinjom ili teše dete (“Nemoj da plačeš, uzećemo drugog”) – greše. Detetu se svakako može uzeti druga životinja kroz izvesno vreme, kad je ono poželi, ali ovu koja je uginula treba ožaliti zajedno s njim.
Dete, prema tome, treba naučiti da doživi svoje emocije ne potiskujući ih, da ima situacija kada jednostavno treba žaliti i na kraju prežaliti. Treba im pokazati da neprijatne emocije ne treba zanemarivati, a još manje potiskivati i odricati se od njih, već ih treba doživeti, što razumnije im prići, uz emotivnu podršku bližnjih. I nastaviti dalje.
Olga Hadži Antonović
iz knjige: “Malo dete – velika zagonetka”
Izvor: znakoviporedputa.com
Komentari 0