Priča mame čiji se mališani tuku, i to mnogo, svakodnevno

Svesni smo da su mališani u stanju da se raspravljaju i svađaju i oko najmanjih sitnica. Međutim, da li je uvek potrebno umešati se i prekinuti raspravu, objašnjava nam mama dve svađalice.

Foto> Flickr

Kada suprug i ja imamo dovoljno sreće da pronađemo nekoga ko je voljan da preuzme naš cirkus na nekoliko sati, onda možemo da se iskrademo na pivo ili čak večeru. Tada postoji nekoliko sitnica koje moram da napomenem bebisiterki.

Kao prvo, moj mlađi sin ima ozbiljan strah od propuštanja (FOMO sindrom). Kao drugo, reći će joj da dozvoljavam da za večeru jede slatkiše (što, naravno, nije istina). I za kraj, moji mališani se tuku, i to mnogo, svakodnevno.

“Nema potrebe”, govorim toj mučenoj bebisiterki, “Da ti svaki put intervenišeš. Ukoliko dođe do krvi, sami će te zvati”.

Nakon toga ona bi raširila uplašeno svoje zenice, i verujem da bi najradije istrčala momentalno napolje. Ipak, jasno joj je da će lepo zaraditi boreći se sa decom ti nekoliko sati, tako da ipak odluči ostane.

Ipak, to je stvarnost moje ekipe. Tuku se, i to mnogo. Ali najbolji deo jeste to što se uvek pomire na kraju – nekad to bude pod našim uticajem, a nekad uspeju i potpuno sami. A ponekad se desi i to da pronađem pismo izvinjenja u jednoj od soba koje je ovaj drugi napisao, jer mu je potreban drugar za igru. Tada se i ja sama rastopim, iako sam svesna da ću već u roku od sat vremena čuti ponovo: “Ti si kriv, reći ću te mami!”

Neću vas lagati, to je stvarno iscrpljujuće i poražavajuće, pa nekada ne intervenišem. Prošlog leta, krajem avgusta, kao i uvek sam ih poslala napolje da reše svoje nesuglasice u dvorištu, zato što stvarno više nisam mogla da ih slušam (a želela sam i da podelim tu ljubav sa komsijama. Nema na čemu!).

A, nekada i intervenišem. Ukoliko se te svađe dešavaju konstantno, i shvatim da im je zaista potreban odmor jednog od drugog, ja se ubacim u priču. Ukoliko više ne mogu da slušam plakanje i kukanje, onda ih pošaljem u sobe da se smire. Ili, naravno, ukoliko su došli do tog stadijuma da se zaista povrede međusobno, stajem između njih, jer mi se stvarno ne vode lekarima.

Ipak, u većini slučajeva ispostavi se da je jedini problem bio to ko će biti glavni lik u igri, ili pak ko će prvi da uzme igračku, ili ko je pojeo poslednju krofnu. Nisu isključene ni rečenice tipa: “Ja sam juče igrao sa tobom fudbal, sada ti moraš sa mnom žmurke!” Tada je osnovna svađa to koliko su se koje igre igrali, i šta će biti sledeća odluka. I onda kreće glasno: “Mama, on neće da se igra sa mnom. Mama reci mu..!”

U ovim situacijama obično pokušavam da budem van svega, jer treba sami da nauče da rešavaju svoje probleme.

A, čitala sam da se i eksperti se tim slažu.

“Kada god je moguće, nemojte se mešati. Ukoliko uvek intervenišete, rizikujete da stvorite druge probleme. Deca će početi da očekuju vašu pomoć i čekaće da ih spasete radije nego da nauče da sami rešavaju sopstvene probleme. Pored toga, uvek postoji rizik da neko od njih pomisli da više štitite drugo dete. Onaj spaseni u tom trenutku može stvoriti osećaj da uvek može biti spasen od strane roditelja”, govore psiholozi.

To ne znači da apsolutno uvek ignorišete njihove svađe. Mi moramo da odgajamo svoju decu i da ih naučimo životnim veštinama komunikacije i rešavanja konflikta. I da, nekada kada dođe do preteranih uvreda i fizičkog nasilja, mi moramo uskočiti. Ipak, i tu postoje načini na koje možemo prebaciti veliki deo odgovornosti na njih same.

Na primer, samo razdvajanje dece dok se ne umire, a zatim dopuštanje da smireni pričaju o emocijama je jedna od opcija. Naravno, u mojoj kući nema igre osuđivanja. Nikad ne razgovaramo o tome ko je započeo niti ko je kriv, jer svako od njih treba da preuzme odgovornost za sopstveno ponašanje.

Psiholozi su dali i drugi predlog da se deca izbore na pravi način sa tako jakim emocijama. Na primer, postavite neka opšta pravila, recimo nema tužakanja, davanja ružnih imena, lupanja vratima, jer će zbog takvog ponašanja biti posledica. Ukoliko žele da ih izbegnu, sami će se udaljiti od svađe ili je brzo rešiti dok ne dođe do ozbiljnijeg nivoa.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA