PIŠE: Maja Marić
A obe znamo da to baš tako ne ide i baš zato smo se toliko smejale oko teme o deci. Jer decu možeš misliti da želiš, ali iskreno, nemaš pojma. I dok ih nosiš i kad ideš da ih rodiš pomalo sebi mantraš ‘samodabudezdravo, samodabudezdravo, dajbožedagavolim, samodabudezdravo’. Jer niko od nas zaista nema pojma u što se upušta. ‘Kad sam znala da želim decu? Još uvek ne znam!’, kaže moja crnohumorna prijateljica. Majka troje dece, inače.
U nastavku razgovora moje prijateljice iz vrtića i mene došle smo i do nekih konkretnih izjava. Od kojih je jedna bila: ‘A pazi, sad imam 30, morala bih uskoro znati da li ŽELIM decu u budućnosti jer, realno, imam vremena još nekih tri do pet godina’. I već sam krenula u smeru ‘ma štaaaa pričaš, tek si zakora…’ kad sam se zaustavila. Čekaj malo! Žena je u pravu!! Mi smo u tridesetima, što znači da u najboljem slučaju imamo (imaju one, da se ispravim, buduće prvorotke) deset godina. Ali ustvari pre nekih osam godina. Ako želimo biti temeljiti, onda ipak pet. A pošto se bude trudan skoro godinu dana i još tome da nadodamo period u kojem se ‘ostaje’ trudan… Ispadne da bi svaka žena koja ulazi u trideseta, a misli da želi imati decu, trebalo da bude trudna, pa ono, SADA. Karikiram, naravno. Ali znate i sami kako se dani pretvaraju u mesece, a meseci u godine i ni ne okreneš se, a ideš na novu godišnjicu mature. Kako znam? Tako što znam dečka koji je u zadnjih pet godina radio, doktorirao, radio kao prof. na univerzitetu, a onda promenio karijeru. Ja sam, recimo, za to vreme gledala tv. Ne šalim se, ja sam onaj tip koji se još čudi što je ‘već šesti mesec?!’ I želim tešiti i sebe i vas i reći da imamo vremena, ali istina je – nemamo baš.
Kad vam već kvarim koncepciju, imam još loših vesti. Možda nećete moći ostati trudni kada to odlučite. I to je tužna istina. Kad sam ostala trudna, bila sam u nekom zaštićenom balončiću u kojem sve ide kako treba i verovala da tako ide svima. Mojoj iluziji je pomoglo to što niko od meni bliskih ljudi nije bio trudan u skorije vreme i nisam imala pojma kakvi su statistički podaci. Na moju sreću, ja sam to prošla stvarno bezbolno i širila sam pozitivu oko sebe. Ono ‘budite trudni, to je suuuuper! Imajte bebe, bebe su suuuper!!’ i slične nebuloze. Onda sam kasnije čula za savršeno zdrav i mlad par koji je uživao u trudnoći i budućoj bebi. Bebi je 3 dana pre termina prestalo kucati srce. Objašnjenje: ‘Nekad se takve stvari jednostavno dogode.’ Onda mi je prijateljica rodila u 33. sedmici trudnoće! Na svu sreću, sve se dobro završilo. Pa su dve poznanice završile na rizičnim porođajima vakumom. Pa koleginica s idealnom prvom trudnoćom, mora preležati drugu. Stroga mirovanja, infekcije, preniske posteljice i more čudesa. Sve su to detalji koji se poslije posebno niti ne spominju – ako se na kraju sve dobro završilo. Ali treba doći do kraja.
Ako se uopšte dođe do početka. Valjda smo došli u te ‘godine’ kada smo više u brakovima, više među decom pa se više i o svemu tome priča. I prvi put sam iskreno šokirana koliki postotak ljudi jednostavno ne može imati dete. Pokušavaju, ali ne ide. I uvek krene tako nevino, nespretno. Ne prate se odmah plodni dani pa su ‘možda fulali’. Pa se prati, a svejedno ništa. Pa odete kod doktora, a oni kažu ‘vratite se za godinu, dve’. Pa se vratite. Pa je stres. Pa je sve u glavi. Pa se probajte opustiti. Pa iz čista mira ona ima neprohodne jajovode. On je sterilan. Ona je imala prvu urednu trudnoću, ali se sad zid materice previše stanjila pa ne može. Oboje su zdravi, ali ona ima treći spontani. Nekad su ‘plodni’ oboje, ali nisu ‘kompatibilni’. I sve što čuješ su razočaranja i tuge. A najgore je što ne možeš učiniti ništa kako bi pomogao.
Našla sam članak koji kaže da je neplodnost jednaka kod oba pola. I brojka je ogromna – 40%! 40% ljudi je neplodno. I vrlo verovatno ne znaju za to. I ne samo to – procjenjuju da se brojka parova u kojima su oboje neplodni kreće oko 20%. 20% parova! Brojka s kojom niko ne računa. Sećam se u doba ‘planiranja’ svoje trudnoće kako sam kroz smeh znala reći ‘E, ako SAD saznam da sam neplodna, a ja se tolike godine nerviram…!’ Naravno, sada mi ne bi bilo smešno. Ali da, ono s čim niko od nas ne računa je to da nije bitno koliko smo mladi u glavi. Telo broji samo biološki sat. I to je nešto na što treba obratiti pažnju. Savremeni život je nemilosrdan i grozno bi bilo forsirati ljude i držati im peščani sat iznad glave, ako oni još nemaju partnera i ne znaju u kojem smeru žele ići. I naravno, apsolutno poštujem slobodu svih onih koji su odlučili ne ići u tom smeru uopšte. Dete je odluka koja menja život i ne treba biti donešena reda radi. Ali za sve moje ‘prijateljice’, sve koje stoje na vratima tridesetog rođendana i razmišljaju – molim vas, razmišljajte trčeći!
Imajte bebe, bebe su super! 😉
Izvor: Misusovo blog
Komentari 0