Popustljivo vaspitanje

Foto: Robotbutty

Kako detetovo osećanje sreće nastaje kada mu roditelji ispune želju, oni to čine i onda kada misle da njegove želje nisu dobre za njega, čime su odustali od osujećenja detetovih želja. Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kome dete upravlja roditeljem, a ne obrnuto. Razlog za to je što roditelji ne žele da pred sobom gledaju nesrećno dete. Psihoanaliza je pokazala da deca koja nisu dobijala dovoljno ljubavi u detinjstvu odrastaju u neurotične odrasle. Zato su roditelji u fokus stavili detetova osećanja, doživljaj da je voljeno.  Danas kada je nekoliko generacija, koje su vaspitavane po modelu popustljivog vaspitanja, odraslo vidimo da ovakav model pravi štetu stvarajući novu patologiju. Reč je o razmaženoj i prezaštićenoj deci. Prva,uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidne i slabo kontrolišu impulse, nemaju radne navike, i zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa svojim roditeljima. Prezaštićena deca su pasivna jer o sebi misle da su nesposobna, plaše se sveta koji doživljavaju kao opasno mesto, zbog čega su isto u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima.

Popustljivo vaspitavanja je otišlo u suprotnost – stalno se pokazuje ljubav, a izbegava se disciplinovanje deteta. Danas znamo da se iz jedne greške otišlo u onu suprotnu. Razlog je što deca svaki pokušaj disciplinovanja pogrešno doživljavaju kao negaciju ljubavi, odbacivanje i kao „traumu”. Popustljivi roditelji su nemoćni da mu postave granice i da ga teraju da radi neprijatne, a korisne stvari, upravo zbog osećanja krivice što ga „traumatizuju”.

Zbog negativnih posledica popustljivog vaspitanjapodsetimo da je zadatak roditelja da pripreme dete za samostalni život. A put za to je da se deci nudi model pokazivanja ljubavi, ali i jasna disciplina bez koje nema ni uspeha ni sreće u odraslom životu.

Zoran Milivojević

Izvor: Politika