Iako postavljanje i održavanje pravila, ograničenja i granica u porodici nije uvek prijatno ni jednostavno, upravo su oni ključni za zdrav razvoj dece i kvalitetne porodične odnose. Ali mnogi tzv. „slabi“ roditelji, često oni koji praktikuju permisivan stil roditeljstva, fokusiraju se isključivo na visok nivo nežnosti i zaštite. Time, međutim, propuštaju važne prilike da decu nauče emocionalnoj regulaciji, samostalnosti i donošenju odluka.
Kasnije u životu takvi stilovi vaspitanja često rezultiraju razmaženom decom koja očekuju da drugi stalno zadovoljavaju njihove potrebe i koja se za osećaj sigurnosti oslanjaju na spoljašnju potvrdu. Deca koja su odrastala uz „slabe“ roditelje često pokazuju neke od sledećih 11 osobina i navika i kada odrastu.
1. Ne prihvataju „ne“ kao odgovor
Najzdraviji stilovi roditeljstva pronalaze ravnotežu između popustljivosti i preterane kontrole. Takvi roditelji postavljaju granice i uče decu samoregulaciji, ali istovremeno ne uskraćuju ljubav i nežnost. I preterana kontrola i permisivno roditeljstvo mogu dovesti do toga da deca budu razmažena, ali istraživanje objavljeno u Journal of American College Health pokazuje da upravo ravnoteža daje deci šansu da izrastu u samostalne odrasle osobe.
Roditelji koji sopstvenu sigurnost traže kroz kontrolu svakog detetovog koraka uče dete da isto očekuje i od drugih ljudi kasnije u životu. Takva deca teško prihvataju „ne“ jer nikada nisu naučila da tolerišu dosadu, nelagodu ili frustraciju – roditelj je sve rešavao umesto njih.
2. Povratnu informaciju doživljavaju kao lični napad
Deca koja su odrasla pazeći na raspoloženja roditelja i pokušavajući da „održe mir u kući“ često razviju nesiguran identitet. Takvim osobama treba stalna potvrda i umirivanje spolja jer nikada nisu imale priliku da razviju samostalnu emocionalnu regulaciju.
Zbog toga mnogi odrasli teško prihvataju konstruktivnu kritiku – bilo na poslu ili u privatnim odnosima. Prema istraživanju objavljenom u PLOS One, nesigurne osobe povratnu informaciju doživljavaju kao napad, a ne kao priliku za rast.
3. Očekuju pohvalu za minimum truda
Klinička socijalna radnica Kler Lerner ističe da mnogi odrasli koji danas deluju razmaženo u detinjstvu nisu imali jasne granice ni očekivanja. Nisu učeni da ne mogu da dobiju sve što požele, a njihovi problemi su često rešavani umesto njih.
Kao odrasli, zato očekuju pohvalu i priznanje za osnovne obaveze. Budući da su njihova osećanja uvek bila „zaštićena“, a dosada uklonjena, svet odraslih im deluje surov i destabilizirajući.
4. Stalno ugađaju drugima
Iako se „slab“ odgoj često povezuje s popustljivošću, on se može pojaviti i kod preterano kontrolišućih roditelja. Ako roditelj nema sopstvene mehanizme suočavanja sa stresom i oslanja se na dete za emocionalnu sigurnost, dete će često platiti cenu.
Istraživanje Univerziteta u Kembridžu pokazuje da deca odgajana uz stroge, kontrolišuće roditelje češće razvijaju probleme s mentalnim zdravljem. Preterano ugađanje drugima često je njihov naučeni način nošenja s teskobom i hroničnim stresom.
5. Često otkazuju dogovore
Emocionalno regulisane osobe retko otkazuju planove samo zato što im se negde ne ide ili nešto ne radi. Ako su na nešto obavezale, pojavljuju se, čak i kada je neprijatno ili zahtevno.
Deca kojoj su roditelji rešavali sve probleme i uklanjali dosadu nikada nisu razvila ličnu odgovornost. Kao odrasli, beže od nelagode i teško podnose situacije u kojima se od njih očekuje napor.
6. Granice doživljavaju kao odbacivanje
Kad neko postavi granicu ili izrazi zabrinutost, osobe odgajane bez jasnih granica to često doživljavaju kao odbacivanje. Odrasle su uz roditelje koji su se prilagođavali svakoj njihovoj potrebi, a sada se od njih očekuje da poštuju tuđe granice.
Granice nisu kazna – one su jasna poruka šta je nekome prihvatljivo. Ako neko ne želi promenu, uvek može da ode, ali tada se i odnosi menjaju ili nestaju.
7. Odbijaju da preuzmu odgovornost
Ako dete nije naučeno da prizna grešku bez straha od kazne, ili ako su roditelji sve rešavali umesto njega, vrlo je verovatno da će kao odrasla osoba bežati od odgovornosti.
Psihoterapeutkinja F. Dajen Bart ističe da preuzimanje odgovornosti često poboljšava samopoštovanje, dok izgovori dugoročno narušavaju osećaj sopstvene vrednosti.
8. Beže od posledica
Kao i kod granica i kritike, odrasli koji nisu navikli na posledice često svaku negativnu reakciju doživljavaju kao napad. Prema studiji objavljenoj u Paediatrics & Child Health, upravo posledice u detinjstvu uče decu odgovornosti.
9. Očekuju emocionalni rad od drugih
Emocionalna regulacija razvija se kroz samostalnost: nošenje s dosadom, posledicama i izlazak iz zone komfora. Istraživanje iz 2024. pokazuje da emocionalna inteligencija snažno utiče na mentalno zdravlje i odnose.
Ako odrasla osoba očekuje da drugi regulišu njene emocije, vrlo je verovatno da su to za nju radili roditelji.
10. Uvek imaju izgovor
Izgovori često proizlaze iz straha od odbacivanja ili neuspeha. Bez obzira potiče li to iz preterano strogog ili preterano popustljivog vaspitanja, izgovori nude kratkotrajnu utehu, ali dugoročno narušavaju samopouzdanje.
11. Za svoje probleme krive druge
Razmaženost ne znači samo očekivanje pažnje, već i prebacivanje krivice na druge. Prema istraživanju objavljenom u Personality and Individual Differences, osobe s lošom emocionalnom regulacijom češće krive druge jer se teško nose s činjenicom da su same odgovorne za svoj život.
Komentari 0