Da li znate šta je perianalni bris?

Foto: Freepik

Pri samom pominjanju crevnih parazita («glista»), kod mnogih ljudi se stvara osećaj nelagode. Iako u najvećem broju slučajeva medicinski problemi koje izazivaju paraziti nisu veliki, oni su odvajkada bili sinonim za nedovoljnu higijenu. Sama sumnja da dete «ima gliste», često roditelje dovodi do očaja. Da li baš uvek mora da bude tako?

U mnoštvu crevnih parazita koji mogu da nasele digestivni sistem deteta i odraslih, svakako postoje i oni koji izazivaju ozbiljnije, pa čak i hronične zdravstvene probleme. Načini prenošenja i ulazna vrata parazita u organizam, simptomi koje izazivaju, kao i načini lečenja su vrlo različiti. Imajući to u vidu, posebno ćemo pomenuti parazita koji ne izaziva značajne zdravstvene probleme, ali koji ima najveći praktični značaj, budući da je učestalost javljanja kod dece višestruko veća nego kod svih ostalih zajedno. To je Enterobius vermicularis.

Da bi se dete «inficiralo» ovom vrstom parazita, nisu potrebni posebni uslovi, kao ni kontakt sa životinjama. Dovoljno je igranje na otvorenom prostoru ili zaprljanim predmetima i, naravno, prljave ruke koje se prinose ustima. Tako uvek počinje priča o ovim dosadnim životinjicama.

Crvići brzo naseljavaju tanko i debelo crevo domaćina, najčešće deteta koje ne pere redovno ruke. Crvići su mali i bledi, muški primerci su veličine oko tri do pet milimetara, a ženski oko osam do 13 milimetara – oni su i pokretljiviji, a njihovo prisustvo je nekada moguće otkriti i u stolici, golim okom. Odlika životnog ciklusa ove napasti je polaganje jaja van creva, a kao idealnu regiju pokretljiva ženka bira kožu oko analnog otvora. Polaganje jaja se vrši obično noću, što dovodi do osnovnog, najvažnijeg, a najčešće i jedinog simptoma bolesti, bolje reći prisustva ovog parazita – dete se intenzivno češe oko čmara. Ako sam čin češanja i svrab, na koji se dete nekada žali, a nekada ne – promakne roditeljima, obično su tragovi češanja prilično ubedljivi i uočljivi.

Dakle, ako se vaše predškolsko ili školsko dete (najčešći uzrast) žali na «svrab u guzi», ili primetite da je analna regija deteta raščešana, prvo pomislite na ovog parazita. Drugi simptomi su značajno ređi. Prisustvo ovih parazita može da izazove bolove u trbuhu, nekada jake i česte, pa čak (što je, ipak, vrlo retko) i do problema sa prohodnošću apendiksa («slepog creva»).

Infekcija Enterobius-om uglavnom ima higijensko-epidemiološki značaj. S obzirom na opisan životni ciklus samog parazita, infekcija se relativno lako širi na ostale ukućane (rukama, posteljinom, predmetima), ili na drugu decu u kolektivu (na isti način). E, tu pomaže perianalni bris. To je osnovno dijagnostičko sredstvo kojim se Enterobius dokazuje. Ova vrsta brisa se uzima pri upisu dece u kolektiv, pri redovnim bakteriološkim kontrolama u kolektivima, kao i uvek kada postoji sumnja na prisustvo ovih parazita.

Sama tehnika uzimanja materijala se razlikuje u odnosu na druge briseve, na primer ždrela ili nosa, i podrazumeva uzimanje otiska analne regije na lepljivu traku, nakon čega se posmatranjem pod mikroskopom dokazuje prisustvo jaja ili (ređe) odraslih jedinki ovog crvića. U slučaju pozitivnog brisa, savetuje se da dete ne ide u kolektiv do okončanja medicinskog tretmana.

Kako se Enterobius leči?

Lečenje je prilično jednostavno, ali ima pravila:
● Lekove (Mebendazol – Vermox ili Albendazol) uzimaju svi članovi porodice. Uzimaju se dve pojedinačne doze leka: po jedna tableta (ili sirup) u intervalu od sedam dana, što diktira životni ciklus parazita. Tek nakon druge doze, dakle bar sedam dana nakon prve, bris može da se ponovi. Mnogi iz preventivnih razloga savetuju još jednu dozu, mesec dana od prve.
● Uvek se insistira na maksimalnoj higijeni u svim kolektivima gde je dete – nosilac boravilo (kod kuće ili u kolektivu), što podrazumeva detaljne higijenske mere vezane za posteljinu, ležajeve i predmete koje dete koristi.
● Striktno pranje ruku sprečava još jednu neprijatnost – mogućnost da osoba samu sebe ponovo zarazi unošenjem jaja sopstvenim rukama (takozvana autoinfekcija).

Dakle, kod svake sumnje da se kod deteta radi o ovoj vrsti infekcije, relativno jednostavnim metodama dijagnostike i lečenja – problem se trajno rešava, a dete i roditelji lišavaju neprijatnosti.