Svi znamo šta nam je potrebno, ali ne i zašto to ostvarujemo određenim redosledom. Ako želimo da bolje razumemo decu, moramo razumeti njihove potrebe, koje se ne razlikuju puno od naših. Time rešavamo veliki deo zadatka, a to je motivacija pojedinca. Potreba za samoostvarenjem podstiče svakog da bude kreativan, spontano rešava probleme, objektivno procenjuje situacije, razume potrebe drugih i pomaže im u ostvarenju istih. Iz svega ovoga proističe jačanje samopouzdanja deteta, čemu težimo.
Međutim, razmišljajući o ovoj temi, dolazim do zaključka da su motivacioni faktori za svakog pojedinca različiti i uslovljeni porodicom iz koje potiče, društvom u kome živi i mnogim drugim faktorima. U zavisnosti od vrednosti koje preferira porodica, određene potrebe dece imaju prednosti u odnosu na druge.
Na nama, prosvetnim radnicima je da uočimo potrebe dece i iskoristimo ih kao motivaciju za ostvarivanje što boljeg uspeha u školi, ali i u stvaranju zdravih učeničkih kolektiva. Znam da je nekada jako teško ostvariti ovaj cilj jer iziskuje naše potpuno angažovanje. Odgovornost je velika, ali i radost koju doživimo kada saznamo da smo doprineli da deca ostvaruju svoje snove. Važno je uvek istaći da na putu ostvarenja svog sna ne ugrožavaju drugog jer i on ima svoje potrebe.
Ono što sam naučila o ovoj oblasti, primenjujem u svakodnevnom radu. Otkrivši zainteresovanost svojih učenika za pisanu reč, trudim se da ih što više podstičem da se iskažu kroz svoje priče i pesme. Neizmerno smo svi bili srećni kada smo potvrde o uspešnosti pesama i priča dobili sa različitih strana. Učešće i osvojene nagrade na mnogim literarnim konkursima u zemlji i okruženju bili su potvrda da su njihovi stihovi doprli i prihvaćeni i izvan naše učionice. Uspeh jednih podsticao je i druge učenike da se oprobaju. Kada smo za dva prva mesta (literarni i likovni rad) i veći broj pohvaljenih radova na konkursu dobili besplatnu posetu zoo-vrtu, našoj sreći nije bilo kraja.
Znam da je svako od nas u toku rada sa decom otkrio i neki deo sebe koji nije znao da poseduje, potrebu koja je bila duboko skrivena u nama. Do nje smo došli u razgovoru o književnom delu, rešavanju problemskog zadatka, diskusiji o tragovima prošlosti, likovnom radu i sl. Deca su nas podstakla i motivisala da budemo bolji pedagozi, ali, što je najvažnije, i bolji ljudi. Da nije bilo divnih dečijih misli i stavova koje sam delila sa njima, ali i želje da se oprobam i u pisanju, ne bih shvatila koliko uživam u ovome.
Uvek treba imati na umu da radom na otkrivanju potreba dece i podsticaju motivacije za njihovo samoostvarenje, i sami rastemo.
Autor: Tanja Vrečko, Učiteljica razredne nastave u OŠ „Mladost“, Beograd i dobitnik nagrade Najbolji edukatori Srbije
Komentari 0