Napisala Milena Kostić, autor bloga Mama iz magareće klupe
Danas je pravi trend biti u tim vodama. Motiva je raznih: neću da budem kao moji roditelji, hoću da moje dete bude vunderkind, ne znam kako da se izborim da ne vičem, ne znam kako da me dete sluša… Ma birajte samo!
Prosečan roditelj, koji nema master iz psihologije, pokušava da upije u sebe razne teorije, razne patente, šeme, savete i da, na svoj skroman, laički način, prokljuvi šta to treba da radi.
Jer ako negde pogreši, ne bitno što će dete možda upropastiti tokom odrastanja i sazrevanja, već uvek će biti tu neko ko će da kaže gde greši.
A realno, šta god da uradiš – neko će ti reći da to radiš pogrešno. (O tome u jednom drugom postu.)
Pre no što sam postala mama, imala sam neke zamisli kako će sve to da teče. Dobro, mogu da kažem i da nisu zamisli, ne, to su bili pravi planovi. Za koje nisam ni sumnjala da će biti poremećeni.
Naravno da ne. Ja sam ona vrlo nefleksibilna i nepopustljiva i uporna (pa, dobro, biće da bandoglavost klinci nasleđuju od mene).
Moja okolina tada nije bila baš od onih sa klincima, tako da nije bilo povratnih komentara na moje planove. A i one koji su bili, dočekivala bih na nož (tipa moje mame: “Videćeš ti kad dobiješ svoje dete!” – Je l’ još neko alergičan na ovu izjavu, inače?).
- Uglavnom, prvi zakon mog roditeljstva: nepopustljivost! Nema veze što plače, što pravi scene na sred ulice (dok se “dobronamerni” okupljaju da pitaju zašto puštam da dete plače), što hoće da spava u našem krevetu, što neće u krevet. Nema, kraj.
Sem ako plakanjem budi starije dete. Nalazite se u gostima. U stranoj zemlji. I tako mnoštvo neki situacija.
- Zatim, doslednost. Nema slatkiša pre drugog rođendana. Nema TV sem ponekad, ako mislim da zaslužuju. Nema priče pred spavanje jer nisu sklonili igračke.
Sem što postoje babe i dede. Odlazi se na rođendane i da se klinci druže. Treba ti nekad 15 minuta mira a ne da slušaš ciku. Nisi ih videla ceo dan i uspavljivanje je jedinih 10 minuta sa njima. I tako mnoštvo nekih situacija.
- Sve što je nezdravo moje dete neće videti/čuti/okusiti. Samo organski proizvodi, kućno pravljenje kašica, ceđeni sok. Nema TV-a, bar često.
Sem što je organski često preskupo. Što se nekad nema vremena za pravljenje kašica (ili vam treba hitno negde napolju a niste poneli). Jedu viršle i paštete u vrtićima. Kod babe na TV po ceo dan indijske serije.
- Današnja omladina (a i neki stariji) sluša, za moj ukus, očajnu muziku. Bolje da bude izopšten/a zbog toga nego time da se truje.
A onda na proslavi u igraonici nečijeg tamo drugog-trećeg-četvrtog rođendana trešti Gangam Style (ili ti Omagamasta u interpretaciji moje dece).
- Ništa se ne sklanja u stanu. Neka nauče da ne smeju da diraju.
Eh, nekad sam imala lepu kolekciju DVD-eva, knjige su bile složene po žanru, a stakleni stočić se presijavao (pa dobro, bar provideo). A uspeli su i da pored svog nadzora deo zida iscrtaju.
- Nekada davno sam obećala sebi i da neću vikati na svoju decu. Sve ću strpljivo objašnjavati sa velikim poštovanjem.
Dok ne shvatiš da faza „zašto?“ koja dolazi posle faza „ja ću sam“ i „neću“ traje veoma dugo. I nekad diskusije moraš da skratiš sa „Zato što ja tako kažem!“.
Ima tu još stvari za listu. Al’ da ne detaljišem, ovo je dovoljna naznaka, zar ne? I šta bi od mojih planova? Hm! A tek je 5 godina prošlo.
A od vaših?
Izvor: Mama iz magareće klupe
Komentari 0