Ognjen

Pre tačno godinu dana, ovog istog časa, preznojila sam se po ko zna koji put. Strah, nervoza i tuga… to bila naša posljednja noć ,,2 u 1’’.

Popila sam uredno tabletu za smirenje koju su mi doktori dali. Ona je deo predoperativne procedure. Bez nje noć pred porođaj nema sna. A ni sa njom mi nije dolazio na oči. Okrenula sam se licem prema zidu. Nesposobna nizašta drugo sem za milovanje mog ogromnog trbuha, sa novim bićem unutar njega koga sam već nazvala po svetlosti i žestini… Ognjen. Da bude jak, svetao kao vatra, da krči sebi put žestinom pravog heroja i obasjava srca i duše mnogih. Nije to slučajno… on i jeste dete svetlosti. Gura me kolenima , mazi se iznutra i kao da zna da je to naša posebna noć, rastanak koji vodi u nešto još lepše, ali označava kraj jednog  puta i života kakvog  je do tada znao. Nisam zaspala do kasno. Prigrlila sam svoj stomak sa čedom unutra, tresla se od straha i uzbuđenja . Znala sam da ću spavati kad on dođe na ovaj svet. Da ću biti nesvesna njegovog prvog krika. Pitala sam se, šta ako bude plav i nežan? Kako onda da mu nadenem ognjeno ime?

Nekad u sred noći, tama me uninala. Ne sećam se šta sam sanjala. Znam samo da sam se probudila sa rukama obavijenim oko mog stomaka… I bebe unutra.

Probudili su me, a da nije ni svanulo. Pripreme za operaciju nisu nimalo zanimljive, a ne postoji dovoljno lepa reč koja bi sve to mogla opisati, pa ću je jednostavno preskočiti. Trebala sam biti prva na programu. Suprugu sam podvukla debelom crtom da se stvori u 8h u porodilištu i da isprati šta se dešava, da vidi da je beba dobro, da ga slika i da mi fotografiju odmah pošalje… Da se moj beban i ja upoznamo virtuelnim putem.

8:45… seli su me u invalidska kolica da me odvezu u operacionu salu. Ni druga tableta za smirenje koju sam popila nije pomagala. Šake su mi bile hladne kao led i mokre od znoja. U glavi mi se neprestano vrzmala jedna misao. Papir koji sam prethodnog dana potpisala. Da preuzimam odgovornost za svoj život, šta god da se desi. Standardna procedura… meni gromadna stena straha koja je pala na pluća… zbog koje nisam mogla da dišem. Teši me ona sestra, sve će biti dobro, da ne brinem… Jok, pevaću… igraću crnogorsko. Moj beban se mrdne tu i tamo, javlja da zna da nam je status veze nepromjenjen.

Došao je red na rastanak. Zabrojala sam se već na 4 i sve je postalo mračno. Razmišljala sam često kako izgleda biti pod totalnom anestezijom i pitala se da li ću imati neke snove. Nisam imala nikakve.

,,Tatjana… Tatjana… Tatjana…’’ čulo se u daljini… pa sve bliže i bliže. Otvaram oči lagano i vidim bele mantile oko sebe, doktoricu koja se smeši i objavljuje: ,,Znaš li kakvog si sina rodila! Plav, glavat!’’ Sa akcentom na V. Razmišljam na šta mi liči dete i Boga molim da mu je glava srazmerne veličine…

Oštar bol u predelu stomaka razbistrio mi je misli… u trenu… Pomerila sam ruke prema mestu gde je, u mom svetu, pre samo nekoliko trenutaka bila beba… moja beba. Promašile su šake prostor i razdaljinu na koju su navikle i spustile se na ravnu i bolnu, kao tuđu. To je najgori i najbolji momenat. Znaš da je gotovo. Al’ kao da su ti srce iz grudi iščupali. Kao da ti fali dio. Kao što i fali. Ne postoji način ni na jednom jeziku sveta da opiše tu radost i tugu, neodvojivu u jednoj emociji… jednom dahu. Obgrlila sam praznu utrobu i zaplakala… Onako tiho… setno i radosno… ludački pomešano.

Želela sam ga pomirisati i poljubiti mali nos… priviti na grudi moj mali, drekavi smotuljak i udisati njegov miris dok u plućima drugog mirisa ne preostane. Da izbije ovaj jod koji kao zapara izbija iz svih ćoškova male sobe na intezivnoj nezi.

Rekli su me da su me dugo budili… i jedva probudili. Meni je to izgledalo kao tren. San me obarao… Negde na pola puta između sna i jave, obavijena nekom predivnom ljubavlju, bila sam u zagrljaju nevidljivih bića. Davali su mi snagu i otklanjali bol… da ih mogla zaspati. Osećala sam se kao malo dete… kao beba u majčinom zagrljaju.

ognjen

Čekala sam taj moment sa nestrpljenjem, da upoznam tog sjajnog dečaka. Kad ga je sestra donela, ja sam pukla. Po svim sastavnim delovima. Bio je to najslađi mali smotuljak na svetu… moja beba broj dva. Udahnula sam… izbacila jod iz nozdrva i ljubila taj maleni nosić… Ne mogu da vam opišem taj osjećaj… toliko poseban oba puta, sa oboje dece, preplavljen ljubavlju… onom čistom i surovo jakom. Onom koja obara.

Kada vrisneš u sred noći i daješ do znanja da te ništa drugo, sem flašice mleka i maminog zagrljaja ne zanima… kada se nasmeješ i doneseš radost… kada jurcaš po kući rušeći sve što ti pod malene šake dođe… kada mi namestiš glavu u krilo i mamiš da te mazim… kada me stisneš u zagrljaj svom žestinom svojih dvanaest meseci.. tada znam… dala sam ti pravo ime. Ognjen.  Svetli i nasmejava… rađa ljubav u grudima svih koje dotakne. Moja radost… srećan ti prvi rođendan sine…

 Tatjana Kuljača, autorka knjige Kako raste mama

Podeli:

Komentari


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA