O majčinskoj ljubavi i veri u dete

Nastavila je da ga školuje kod kuće, a kasnije obezbedila i adekvatno obrazovanje. Svi znamo da se Tomas Edison proslavio kao naučnik. Nakon majčine smrti tražio je nešto po njenim stvarima i ugledao dobro poznato pismo od učiteljice. Otvorio ga je i pročitao sljedeće: “Vaš sin je umno poremećen. Ne možemo ga više školovati kod nas. Preuzmite obavezu i obezbedite mu adekvatno obrazovanje.”

Trebam li da napominjem koliko je bio zahvalan majci što je verovala više njemu nego pismu jedne učiteljice? I što nikada nije odustala od njega. Iskrena da budem, nakon čitanja ove priče sam bila u nedoumici danima. Bez ozira što je upitna istinitost same priče koja na kraju nije ni bitna. Važna je poruka koju nosi sa sobom. Koliko veruješ u svoje dete? Kome više veruješ, svom instinktu ili mišljenju ljudi kojima si okružena? Da li znaš koji su njegovi potencijali? Da li si spremna da daš sve od sebe da dete prepozna i izvuče iz sebe maksimum? Da li znaš šta želi? Voli? U čemu uživa? Ili samo misliš da znaš i projektuješ na njega svoje nade, želje, strahove i neostvarene snove? Da li bi voljela da je u tebe neko ovako verovao i da li bi u životu postigla više?

Vrtila su se ova pitanja u mojoj glavi u nedogled. U modernoj internet zajednici bi se ovakve nedoumice u većini slučajeva rešavala online. Zbunjena majka bi na jednom od zilion portala za sluđene mame anonimno postavila pitanje na koje bi odgovarale sve one koje se nađu pozvane. Sigurna sam da bi tu bilo raznoraznih objašnjenja zbog čega se desilo to što se desilo, dobila bi kritike, osude, podršku i par adresa na koje bi trebala da se obrati te bi završila čitanje sa glavom u obliku upitnika koji se vrti oko sopstvene ose i pokušava da odredi najbolji pravac kretanja. A onda bi je verovatno pojela griža savesti. Šta je mogla bolje i gde je pogrešila? Možda bi njena vera u dete bila pokolebana. A možda i ne bi, ukoliko zaista poznaje svoje dete.

Moju sudbinu da prekinem sviranje klavira je odredila moja zadnja profesorica. Nekada sam bila veliki potencijal, a sada jedva da na klaviru ubodem melodiju koju čujem i to samo desnom rukom. Desilo se to da nije imala razumevanja za to što ja ne mogu svirati nešto što mi se ne dopada. Da je umesto Morske vile odabrala neku kompoziciju koja bi mom uhu legla više, ko zna gdje bih ja sada bila. Kroz prva tri reda sam zamrzila i klavir i sve ono što “moram”. Možda bi moja karijera išla u potpuno suprotnom pravcu. I možda bih sada bila srećnija sa izborom profesije. Jedno “možda” veliko k’o kuća na koje nikada neću dobiti odgovor, iako ga, negdje u dubini duše koja prkosno sanjari, naslućujem. Ko zna na koliko smo ovakvih “profesora” u životu naišli. I koliko smo im dozvolili da nam odrede životni pravac.

Ne kažem da trebamo tvrdoglavo “u se i u svoje kljuse”. Dečiju dušu možemo poznavati tek onda ako je redovno posmatramo i njegujemo. Da bi naučili da lete prvo im moramo pokazati gdje su im krila, naučiti ih da ih rašire, a onda i da se ne plaše skočiti sa visoke stene i otisnu se u život punim plućima, svesni svojih potencijala. Jedino tako mogu biti zadovoljni i srećni. Kad otkriju talente kojima su obdareni i kad ispune svoju svrhu postojanja. Pustimo ih da budu djeca. Sobodna, pomalo neukrotiva. Jer će nam takvi pokazati ono najbolje u njima. Kako se nikada ne bi osvrtali unazad i sanjarili o stazama kojima nikada nisu gazili. Od kojih im stopala trepere i srce titra od radosti.

Zagazi i ti na jednu takvu stazu koju si odavno otpisala. Zbog koje ti duša preraste telo i čini da se osećaš življe i snažnije. Ti si najjači uzor svome detetu. Ne tamo neka profesorica klavira ili učiteljica koja nije našla način da otvori vrata dečijeg sveta za čiju je ljepotu i snagu ostala slepa.

Gledajući te kako ostvaruješ svoj san, pa čak i u godinama kada se to smatra ludošću, naučićeš dete da nikada nije kasno za snove. I da je potrebno malo hrabrosti i volje da se oni ostvare.

Izvor Gracija Crna Gora