Ako ste zaključili da generalno imate problem s ljutnjom, vrlo je verovatno da taj problem imate i kada je reč o odnosu s detetom. Najdragoceniji izvor informacija o toj temi svakako će biti upravo vaš mališan. Kada ste vi i dete raspoloženi i kada je atmosfera mirna (ne tokom žustre igre ili dok se dete bavi nečim što mu odvlači pažnju), jednostavno ga pitajte: „Kako se osećaš kada se ja ljutim?“ Podstaknite dete potpitanjima ne biste li saznali što više. Odgovori na sledeća pitanja mogu vam biti od koristi:
Da li si uplašen kada se naljutim?
Da li se osećaš loše (misliš da si bezobrazan ili loš) kada se naljutim?
Da li se dugo osećaš loše posle moje ljutnje?
Da li znaš šta će me naljutiti ili nikada ne znaš zbog čega ću se ljutiti?
Da li se mnogo brineš oko toga hoću li se ja naljutiti?
Ukoliko niste navikli da na taj način razgovarate o osećanjima, pogotovo o onim negativnim, u početku vam može biti neobično. Veoma je važno da ne intervenišete komentarima poput: „Svašta, tada uopšte nije bilo razloga da se bojiš … naravno da te ne bih udarila…“ ili „Pa kako da se ne ljutim kad me ti uopšte ne slušaš?!“ Takve primedbe nikako neće biti od koristi, a setite se i toga da je vaš cilj da saznate kako se dete oseća kada ste ljuti i da to možete saznati jedino ako veoma pažljivo slušate.
Detetu može biti teško da se izrazi rečima. Zato je dobro da obratite pažnju na ponašanje koje može imati veze s načinom izražavanja i učestalošću ljutnje kojoj je ono izloženo u porodici:
Dete se boji da proba nešto novo jer strepi od kritike.
Ispoljava naglašenu agresivnost u odnosu na mlađeg brata ili sestru.
Dete nerado provodi vreme s vama, bez obzira na to da li se radi o igri, nekoj aktivnosti, poseti…
Dete ima problem s ponašanjem u školi ili vrtiću (bilo da je naglašeno povučeno, bilo da je agresivno).
Dete pokazuje znake niskog samopouzdanja (naglašeno je kritično u odnosu na okolinu, nezadovoljno sobom i onim što postiže).
Ne pokazuje empatiju u odnosu na decu ili osobe koje su povređene ili na neki način pate.
Takvi i slični oblici ponašanja ne moraju imati veze samo sa izražavanjem roditeljske ljutnje već mogu biti povezani i s nekim drugim aspektima emocionalnog razvoja deteta. Ne treba ih olako shvatati jer predstavljaju znake upozorenja, pogotovo ako se pojavljuju tokom dužeg perioda.
Ako smatrate da imate problem s ljutnjom, ali vam je potrebno da ga bolje definišete, evo nekoliko smernica.
Učestalost: Pokušajte da sagledate koliko se često ljutite i, samim tim, zašto se ljutite, to jest koje okolnosti i osobe kod vas uglavnom izazivaju ljutnju. Definisanje situacija u kojima se najčešće ljutite pomoći će vam da ih bolje sagledate i nađete načine na koje ćete s ljutnjom bolje izaći na kraj. Time ćemo se detaljnije pozabaviti u poglavlju Naučite da se ljutite. Prilikom sagledavanja pitanja učestalosti ljutnje crvena lampica treba da se upali ne samo ukoliko zaključite da se suviše često ljutite već i ukoliko se gotovo nikada ne ljutite. Kao što smo već videli, osobe koje se gotovo nikad ne ljute tu ljutnju ili ispoljavaju na pasivno- agresivne načine ili je do te mere potiskuju da oni sami trpe.
Način ispoljavanja: Budite svesni toga kako se ponašate kada ste ljuti. Koliko god da je jasno da sama emocija ljutnje nije ni dobra ni loša, načini njenog ispoljavanja očigledno mogu biti prilično dobri, ali i veoma loši. To je lako razumljivo: naravno da nije isto to da li u ljutnji udarate dete, bacate tanjire ili se detetu jasno i glasno (ako treba) obraćate govoreći tačno šta vas ljuti, zašto vas ljuti i šta hoćete da ono uradi. Ova razlika dobija na značaju kada imamo u vidu vaspitnu ulogu procesa: ako ste vi van kontrole i vičete i/ili udarate, ne treba da se bavite disciplinovanjem. Tek kada obuzdate svoje emocije, moći ćete da obavite najvažniji deo disciplinovanja – prenošenje poruke o onome što hoćete da dete uradi, odnosno da ne uradi. A to je ključno za svaki proces učenja, što vaspitanje uglavnom i jeste.
Odlomak iz knjige “Naučite da se ljutite” Nevene Lovrinčević (Kreativni centar)
Izvor: Detinjarije
Komentari 0