A, koliko puta ste pokušali da to nešto, što ste sto puta ponovili, kažete drugačije?
Jer, ako ste nešto toliko puta rekli, a uvek imali isti rezultat, šta očekujete da bude drugačije kada to kažete sto prvi put?
Verovatno sada mislite da ne postoji drugi način da kažete detetu to što želite – da ustane na vreme, da sedne da uči, da se obuče, da spakuje stvari za školu, da uveče spremi šta će da obuče, da počne na vreme da rasprema igračke (jer kad mu se prispava postaje nervozno i sve će ostati razbacano po podu…)
Pokušajte da se prisetite šta ste vi kao dete radili kada su od vas roditelji očekivali da uradite ovo ili ono, i ukoliko su i oni vama sto puta govorili jedno te isto, da li ste vi zaista uradili to što su od vas tražili? Ili ste možda u jednom trenutku samo „oguglali“ i pustili ih da se „istutnje“, a vi nastavili po svom? Ili ste uradili to što „morate“ i besneli u sebi…
Složićete se da je priča vrlo slična ovoj vašoj sadašnjoj, samo ste vi sada u drugoj ulozi…
Šta se u stvari dešava kada smo stalno izloženi istom načinu komunikacije?
Naviknemo se! Naviknemo se toliko da više ne registrujemo šta nam osoba govori. Dakle, posle izvesnog broja ponavljanja istog zahteva na isti način (isti redosled reči, boja glasa, naglašavanje pojedinih reči, povišen ton, i sl), dete se navikne i više „ne čuje“, odnosno ne sluša šta mu govorite, jer to već zna, poznato mu je. (Priznajte da ste i vi prestali da „slušate“ neke osobe iz okruženja jer već unapred znate šta će vam reći, zar ne?)
Znam da i dalje mislite da nema drugog načina, a ja vam predlažem da zahtev, na koji dete više ne reaguje, za promenu otpevate. Da, da otpevate! Primetićete kako će mu pažnja istog trenutka biti na vama, a vi je onda iskoristite, ali NE da opet ISTO kažete na ISTI način! Sad je prilika da budete malo kreativniji i da svoj zahtev prenesete tako da ga dete zaista „čuje“.
Naravno, ovo ne znači da ćete od sada tako komunicirati, da ćete svaki put pevati. Ovo je samo primer da zaista sve možete da „kažete“ drugačije, a da pritom izazovete reakciju u vidu pažnje. Jer, verovali ili ne deci je sadržaj vašeg zahteva manje bitan od NAČINA na koji im to prezentujete.
POSTOJI SJAJNA IZREKA – PRIČAJTE TAKO DA DRUGI ŽELE DA VAS SLUŠAJU, SLUŠAJTE TAKO DA DRUGI ŽELE DA VAM PRIČAJU.
Da bismo bili motivisani da nešto uradimo komunikacija, tj. način na koji nam se to kaže, treba da je prijatna, da izazove dobre emocije. U suprotnom ćemo to raditi bez volje, i to samo zato što moramo, i „hvataćemo krivine“ kad god možemo. OK, čak i kada nešto „moramo“ zašto to treba da bude propraćeno nekom tenzijom, gorkim ukusom i nabijeno negativnim emocijama? I, na kraju krajeva, kako se vi osećate i kako reagujete kada vam se na poslu nadređeni obrati hladnim zapovednim tonom i kada je srdačan sa vama? Sigurno postoji razlika!
I, zašto bi sa decom bilo drugačije? Ona lakše i brže uče kroz ono što ih zabavlja, što je igra, što je novo i neobično. Decu je lako pokrenuti, pa što bismo taj prirodni žar gasili strogim zahtevom – „Sredi sobu i sedi da učiš!“ Zamislite koliko bi bilo drugačije kada biste razdraganim glasom rekli – „Sada ćemo zajedno naći novo mesto za tvoje igračke!“ Svaki sledeći put spremanje igračaka za dete bi bila igra, nešto što ga zabavlja, a vaš cilj bi bio ispunjen – sređena soba.
Naravno, imajte u vidu da je potrebno vreme da se usvoji novi način komunikacije, da je to proces koji zahteva vašu posvećenost i da je sve vežba. Ali, zato kada ovladate raznim komunikacionim alatima, kada vam to postane logično, prirodno i spontano imaćete i željene rezultate.
Komentari 0