U ovom trenutku 761 par u Srbiji željno iščekuje dan kada će im biti javljeno da su postali roditelji, a statistika Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja govori da na jedno dete bez roditeljskog staranja u proseku konkurišu tri para. To znači da na „nove” roditelje u ovom momentu čeka 245 mališana, a 77 njih nastaviće svoj život u inostranstvu, jer za ovu decu centri za socijalni rad nisu mogli da pronađu usvojitelje u Srbiji. U ministarstvu takođe ističu da se 27 mališana trenutno nalazi na šestomesečnom prilagođavanju kod usvojitelja – a ako proces adaptacije bude uspešno okončan, ovi mališani dobiće nove roditelje.
Drama porodice Savić, kojoj je oduzeta tek usvojena devojčica, jer je naknadnom kontrolom ustanovljeno da je razlika u godinama između nje i njene nove majke veća od 45 godina, otvorila je brojna pitanja na koja javnost očekuje odgovor. Kako u razgovoru za naš list objašnjava Vukota Vlahović, načelnik odeljenja za upravne i nadzorne poslove u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, postoje tri situacije u kojima resorni ministar mora lično da potpiše saglasnost za usvojenje: ako je razlika u godinama između jednog ili oba usvojitelja veća od 45 godina, ako je u pitanju inostrano usvojenje i ukoliko samac ili samica žele da usvoje decu.
– Po slovu Porodičnog zakona, razlika u godinama između deteta i usvojitelja ne sme da bude veća od 45 godina, ni manja od 20 godina, kako bi taj odnos podsećao na roditeljsku relaciju – kaže Vlahović.
To je istovremeno i jedan od čestih razloga zbog kojih osobe dugo čekaju na željeno proširenje porodice, napominje Vlahović.
– praksa pokazuje da većina potencijalnih usvojitelja ima između 40 i 50 godina, a gotovo svi traže bebe koje imaju svega nekoliko meseci. Ako se ima na umu podatak da je svega trećina dece koja čekaju na usvojenje mlađa od dve godine i da 33 odsto mališana ima između tri i pet godina, a trećina je starija od šest godina, onda je jasno zbog čega je raskorak između želja i mogućnosti tako veliki – objašnjava Vukota Vlahović.
Osim toga, svi potencijalni usvojitelji žele zdravu decu svoje nacionalnosti, a veliki broj mališana koji se nalazi u bazi podataka Ministarstva rad ima poremećaje u razvoju.
– Dužina čekanja na dete jeste veoma individualna – što su osobe tolerantnije na detetove karakteristike tipa zdravstveni status, nacionalno poreklo ili boja kože, brže se realizuje usvojenje. Nažalost, mnogi mališani odrastu pre nego što postanu nečija deca – tužno konstatuje naš sagovornik.
U resornom ministarstvu ističu da neregulisani životni status dece često onemogućava stručnjake centra za socijalni rad da za njih traže nove roditelje. Naime, zakonom je predviđeno da na usvajanje odlaze ona deca čiji su roditelji nepoznati ili umrli, odnosno mališani čijim je očevima i majkama trajno oduzeto roditeljsko pravo.
– Deca na usvojenje najčešće odlaze iz hraniteljskih porodica, a postupak adaptacije na novu porodicu traje šest meseci. Dešavalo se da potencijalni usvojitelji za to vreme odustanu od proširenja porodice ili da organ starateljstva proceni da kvalitet odnosa između usvojitelja i deteta nije zadovoljavajući i ne da dozvolu za usvojenje – zaključuje Vukota Vlahović.
U javnosti se često polemiše sa tezom zbog čega strani državljani usvajaju našu decu, a stručnjaci ministarstva rada objašnjavaju da strani državljani mogu da usvoje dete iz Srbije samo ako za to dete ne mogu da se pronađu usvojitelji u našoj zemlji. Svake godine između deset i petnaest stranih državljana usvoji našu decu, a u prethodnih 14 godina čak 223 mališana dobilo je strane pasoše. Decu iz Srbije najčešće usvajaju parovi iz Švedske, SAD i Španije, a analiza Ministarstva rada pokazuje da su to veoma često mališani koji imaju ozbiljnije poremećaje u razvoju.
Komentari 0