Jedna od slika koja mi je najjasnija u sećanju na moje rane godine u Montesori školi jeste eksperiment s kantom zakačenom na konopac. Sećam se da sam virila iza vrata svog nižeg prvog razreda i gledala „stariju decu” kako za dršku male kante pune vode vezuju konopac. I tada, na moje čuđenje, počeli su da zamahuju kantom u vazduhu, u velikim, punim krugovima. Htela sam da otrčim i ispričam kakvu strašnu stvar rade, kada sam primetila nešto još neverovatnije − nešto što je dovelo u sumnju moje tek stvoreno shvatanje da magija ne postoji: voda je i dalje bila u kanti. Nekoliko godina kasnije, probala sam i sama isti eksperiment i naučila da je jedina magija koja postoji nešto što se zove centrifugalna sila; sila gravitacije nije bila pobeđena, već iskorišćena, a magija je bila u prirodi vode. Pored mene je, dok sam učila kako da izvedem ovu „magiju” bila moja učiteljica − pozvala je grupu nas na prezentaciju, događaj prema kome smo svi imali najveće poštovanje. Sada ćemo, znali smo, moći da razumemo ono što su ona velika deca već znala o svetu i tako čudesnim stvarima kao što su leteće kante vode.
Ove prezentacije su, zaista, bile samo to − nama je prikazivan svet i naše mesto u tom svetu. Prvog dana u školi, kada mi je bilo pet godina, učiteljica je objavila da sve u učionici ima ime i izazvala nas da nađemo predmet bez imena; nismo mogli. Onda smo počeli da učimo imena svega van učionice − vrste drveća, vrste lišća na njima, delova jabuke, delova guštera, država u zemlji, zemalja u svetu. Naučili smo o našoj odgovornosti i ulozi u tom svetu. Videli smo tanku siluetu koja predstavlja ljudsku vrstu na kraju duge vremenske linije. Naučili smo da smo to mi. Videli smo da smo zasađenim biljkama i mrmotima u kavezu u učionici potrebni da se o njima brinemo. Naučili smo da smo i to mi. Videli smo da ima slika koje treba nacrtati i predstava koje treba napisati i crva koje treba secirati, i zato smo postali umetnici i pisci i naučnici.
Pošto nam je bio predstavljen svet, mi smo, zauzvrat, sebe predstavili svetu. U Montesori školi mi je bilo dozvoljeno da se zadubim u kreativnost, da istražujem interesovanja, koliko god nestalna bila, i da razvijam strasti. I, začuđujuće je to što su moji učitelji poštovali moje prezentacije koliko i ja njihove. Sedeli su strpljivo tokom dugih komada i još dužih izveštaja, slušali su odano dok smo podizali ruke da pričamo priče, čak i kada su znali da nisu istinite. Bili smo ohrabrivani svim srcem da stvaramo i eksperimentišemo i istražujemo. Imala sam više slobode u četvrtom razredu Montesori škole nego u višim razredima tradicionalne srednje škole.
Rano sam shvatila, kao i većina nas, da su nam Montesori učitelji poklonili svoje bezuslovno poverenje. Bili smo slobodni da izaberemo šta želimo, od onoga čime ćemo se baviti do slobodnog kretanja po učionici. Ne mogu ni da zamislim kakvo bi bilo moje obrazovanje da su mi uskraćena osnovna prava da govorim i da se krećem, i da sam, kao moji prijatelji u drugim školama, učitelje doživljavala kao nadzornike, a ne kao prijatelje. U svetu u kojem je zlatno pravilo „Daj im prst, tražiće celu ruku”, ovo poverenje je osvežavajuće. Montesori učitelji su nam dali celu ruku i zato što su nas dovoljno poštovali da to urade, mi smo njih dovoljno poštovali da se trudimo najviše što možemo. Ovaj impuls me vodio i kroz srednju školu. Poštovanje koje mi je usađeno je ostalo, kao i samopoštovanje, i zato sam sebe sve više podsticala, kako bih prevazišla ciljeve koji su za mene bili postavljeni.
Komentari 0