Moja prelepa devojčice, moja čarobnice velikih očiju, srca i duše koja grli svet. Želela bih ovome da te naučim, ali ne znam koliko mogu, jer ni sama to nisam znala, jer nas tome niko nije učio već kroz život buđenjem i rastom otkrivamo. Želela bih da kroz odrastanje na umu imaš da…
Ništa ne moraš, a sve možeš.
Da nije važno da si bolja od drugih već da si najbolja za sebe.
Da ništa ne moraš da trpiš, podnosiš, gutaš i ćutiš i da ništa od toga ne treba da radiš. Da život nije podnošenje, već pronalaženje sreće.
Da način uvek postoji, i da možeš, ali zaista možeš sve što poželiš. Ali da želja dolazi iz srca a ne iz potrebe.
Da je najvažnije da si srećna, a ne sa kim, gde i kako si srećna.
Da možeš da voliš koga god želiš i kako god želiš – da se prepoznaju duše, a ne tela, statusi, države, godine. I kada tako voliš – sve se dogodi da ta ljubav uspe, svi putevi se otvore.
Da su ljudi nesrećni jer žive kako misle da treba a ne kako osećaju i da zato povređuju jedni druge. Kada živiš u saglasnosti sa sobom – ma šta to bilo, niko te ne može povrediti, jer ćeš znati i osećati da je tvoj život tvoj uspeh, a ne uspeh tvoj život.
Da ljubav nije patnja, bol, muka, da kroz vezu ne treba da se podnosite već da zajedno putujete.
Da je u redu odustati. I stati. I reći da si pogrešila.
Da uvek možeš da počneš ponovo i da to nije propust već snaga.
Da ne braniš svoje izbore u prošlosti, već svoju nadu u budućnost.
Da slobodno vičeš, trčiš, igraš se, raduješ, jedeš kako želiš, pričaš kako želiš, misliš kako umeš. Ne budi kao drugi i dozvoli drugima da budu ono što jesu. Svi smo različiti dok spavamo – zašto im smeta što smo različiti kad smo budni?
Da niko ne umire, da su duše besmrtne i svuda oko nas. Da se ne bojiš smrti jer je ona samo put ka dalje.
Da Bog, univerzum, kosmos – kako god budeš izabrala da veruješ – ne kažnjava, već nas voli. Sve što se dogodi – sami sebi radimo. Naše bolesti su naše emocije zaključane, naše misli negativne, energije prenete s kolena na koleno zbog nesreća, patnji, bola koji prenosimo na svoju decu. Bog nas voli i pomaže i veruj u njega. Jer sa verom u njega, i dok hodaš dolinom mraka i jauka, niko ti ništa ne može, sa svetlom u srcu osvetljavaš put svojoj duši.
Pružaj ruke, širom, otvorene, jer samo raširene ruke mogu da prime zagrljaj.
Plači, slobodno, gorko, jecajući, jer suze čiste i odnose sve ono što preuzmemo od drugih. Kada ih ne pustimo, padaju u našu dušu, talože i stvaraju bedeme koje niko posle ne može da sruši.
Samoća nije strašna, možeš biti sam i srećan. I bolje je biti sam nego u lošem društvu.
Nesreća nema stupnjeve. Ne možeš čekati da budeš mnogo nesrećna ili malo nesrećna. Ne može postojati mali razlog i veliki razlog za nesreću. Ne postoji razlog za nesreću. Ako si tužna – menjaj, počni ispočetka, vrati se unazad, uradi sve što je potrebno da u sebi vratiš radost i veselje.
Ne možeš menjati druge. Ne možeš menjati ni sebe – možeš samo rasti, razvijati se, učiti i postajati najbolja verzija svog bića.
Voli sebe. Poštuj sebe. Slušaj sebe. Veruj sebi. Kada veruješ sebi, verovaće ti i drugi.
Postoje vile, čarobnjaci, jednorozi, anđeli i možeš ih videti. Otvoreno srce je najjača kosmička sila, portal kroz koji prolaze svi svetovi i sa kojima se možeš sresti, pričati, družiti. Ne daj da te iko ikada uveri u drugačije.
Strah ne postoji, strah je iluzija. Sve ono što dolazi nakon tvoje odluke je manje od samog straha sa kojim se gledaš u oči. Zameni strah ljubavlju i sve ono što te je plašilo nestaje. Ljubav rađa ljubav.
Ne veruj mom strahu, on je naučen. Suprotstavi mu se, slobodno. Neće mi biti lako, ali uveri me da je to samo moja iluzija, jer sam suviše dugo rasla verujući da postoji.
Ne veruj mojim brižnim zabranama – demantuj ih hrabrošću, željom za životom, voljom i zadovoljstvom, kao što to već sada radiš.
Ne poredi se sa drugima – ti si savršena u svemu što radiš baš takva kakva jesi. Nije važna ni ocena, ni škola, ni uspeh, ni posao. U svemu što budeš radila srcem i iz ljubavi bićeš najsrećnija i samim tim najuspešnija.
Briga nije ljubav. Ne dozvoli da te brigom ucenjuju i kontrolišu. Čak ni mi, najbliži.
Ti si čudo, stvoreno iz čuda koje treba da čuda stvara. Ti imaš moć i snagu da vodiš život kakav želiš, ma koliko bio suprotan od onoga kako ga vide drugi, pa i mi. Jer mi smo ti roditelji, ali ti nama ne pripadaš, mi te ne posedujemo, samo te čuvamo.
Hvala ti postojiš, moja predivna čarobnice, i hvala ti što me učiš svemu što nisam znala i što sa tobom otkrivam koliko toga nisam znala. Možeš da letiš. Ja samo sada ne znam kako. Ne umem da te naučim. Možda ćeš ti naučiti mene. Radujem se svemu što ću od tebe saznati.
Autor: Jasmina Stojanovic
Sensa
Komentari 0