Moja ćerka NIJE moj projekat

Moje dete ima tri godine. I ima pravo da bira. Može sama da izabere šta želi da obuče. Može da izabere šta želi da jede (od ponuđenih opcija). Može čak da odluči kada će obaviti zadatke koje treba da obavi.

Moje dete otkriva sebe. Uči o svetu oko sebe. Otkriva gde su granice kod njenog oca i mene i koliko ih može pomeriti.

A sve to je početak izgradnje njenog karaktera. Shvatanja šta voli a šta ne, šta želi, a šta ne.

Uostalom, i ja volim da imam pravo na izbor. Zato što sam navikla da sve držim pod kontrolom i zato što je tako jednostavno lakše. I sigurno da bi mi lakše bilo da svoje dete prosto „slomim”. Ješćeš to što ti dam, obući ćeš to što sam ti spremila.

Lakše, da. Bolje za decu sigurno ne.

I tako sam je pre neki dan poslala da obuče nešto što sam joj odabrala da bismo izašle u šetnju. Posle desetak minuta izašla je iz svoje sobe u jednodelnom kupaćem kostimu i sa šeširom. Čučnula sam pored nje i objasnila joj da je napolju ipak malo hladno i da treba da obuče nešto što ima nogavice i rukave. Razumela me je, vratila se u svoju sobu i nakon nekog vremena izašla u Elzinom kostimu i roze helankama, sva uzbuđena. „Mama, ovo ima rukave i nogavice! Dobro sam izabrala, je l’ da?”

Zaustila sam da kažem da je ta haljina od tila neudobna i da će joj smetati kad se bude penjala na igralištu, ali sam oćutala.

„U pravu si, odlično je. Idemo napolje!”

Da se ne lažemo, nije bilo lako. Nije mi se ni najmanje dopadala ideja da izađe napolje u kostimu za maskembal.

Ali, kao njena majka, moj zadatak nije da o svemu odlučujem umesto nje. Treba da odaberem stvari koje su manje važne i koje ne ugrožavaju njeno zdravlje i bezbednost i na tim stvarima joj dozvolim da gradi sebe. Uostalom, o tome šta je u životu važno učim je i time što nekim stvarima pridajem više, a nekim manje značaja.

A šta je zapravo važno?

Recite mi – ZAŠTO bi meni bilo važno da moja ćerka bude uvek obučena kao da je upravo skinula neku lutku u tržnom centru, ako je ona srećnija u šarenom kostimu?

Zašto bih ja odlučivala da li će danas pustiti kosu, pokupiti šiške, vezati konjski rep ili tražiti pletenicu? Ona frizura koja nju čini srećnom, meni je najbolja.

Zašto bih je požurivala da se spremi da odemo u park ako ona baš danas želi da ostane kod kuće i crta? U park možemo i sutra, a dečje želje valjda imaju nekakvu vrednost.

Zašto bi mi bilo važno da slagalica bude složena baš kako treba? Ako njoj to ne smeta, da trava stoji na nebu, a sunce dole, onda ne bi trebalo ni meni.

I zašto bi mi, za ime Boga, bilo bitno da joj se čarape slažu? Ako hoće da joj na jednoj nozi bude Elza, a na drugoj Ana, zašto bi to meni smetalo?

Moja ćerka nije moj projekat. Ona nije nekakav trofej koji sam rodila da bih ga okolo pokazivala. Konačno, ona nije JA. Ona je svoja.

Još sam relativno nova u ovoj ulozi mame, ali ono što sigurno znam jeste da želim da se posvetim stvarima koje su zaista bitne. Jer, moje dete raste tu, pred mojim očima, a poslednje što želim je da je naučim da je savršen autfit najvažnija stvar na svetu.

Umesto toga, želim da je naučim nekim mnogo važnijim lekcijama.

Želim da zna da je ponekad teško uraditi pravu stvar, ali da je lakši put na kraju uvek teži.

Želim da nauči da ne da na sebe, ali ni na one koji su slabiji od nje.

Želim da, kad u školskom dvorištu vidi drugara koji se sam igra, uvek bude ta koja će prići i ponuditi dvoje društvo.

Ljubav je važna. Poštovanje. Lepo vaspitanje.

Želim da nauči da bude uporna i vredna. Da uvek veruje u sebe i ono što radi. Da vežba ono u čemu želi da bude dobra, ma koliko joj se činilo teškim.

Učiću je da ne dozvoli da je svet menja kako bi postala ono što društvo smatra lepim i normalnim. Učiću je da treba da bude dobra sebi i beskompromisna kada su u pitanju njeni izbori.

Želim da zna da ima sve što je potrebno da ovaj svet učini boljim mestom. I da je jedna jedina i jedinstvena. Kao što smo svi. Da ne dozvoli nikom da uguši to što je čini posebnom. Da ne dozvoli nikom da slomi njenu nezavisnost. Pa čak ni meni.

Zelena učionica