Foto: Pixabay
Novorođenče
Beba se ne rađa u prirodi, već u civilizovanom okruženju u kome čovek živi. To je „supraprirodno” okruženje, izgrađeno na prirodi kao osnovi i na njen račun, u čovekovoj težnji da sebi olakša život i prilagodi se okruženju. Ali kako se čovek priprema da pomogne novorođenčetu, koje treba da ostvari najteže prilagođavanje, kada na rođenju pređe iz jednog u drugi život?
Ogromna promena na rođenju zahteva naučni tretman novorođenčeta, jer ni u jednom drugom periodu ljudskog života neće biti u takvoj situaciji da mora da se bori, sukobljava i pati.
Ipak, nikakva priprema nije urađena da se ova izuzetna promena olakša. U istoriji ljudske civilizacije jedna strana treba da bude ispisana pre svih ostalih, ona koja govori o tome kako da civilizovan čovek pomogne novorođenčetu. Ali ta strana je prazna.
Mnogi će čak reći suprotno, da civilizacija veoma razmišlja o novorođenčetu.
Kako je to moguće?
Kada se dete rodi, svi se brinu za majku, jer je majka toliko patila. Ali zar nije i novorođenče patilo?
Majci je potrebna posebna briga. Zar nije i novorođenčetu?
Majčina soba je zatamnjena i tiha, jer je ona iscrpljena. Ali dete je to koje je upravo došlo sa mesta na kome nije bilo ni najmanjeg zraka svetlosti, ni najtišeg zvuka. I za njega treba obezbediti tamu i tišinu.
Dete je došlo iz potpunog mira, a odjednom treba da obavlja sve svoje funkcije. Ono je sigurno umorno i iscrpljeno.
Iscrpljenost ne dolazi samo zbog kontrasta između dve suprotne sredine, već zbog napora koje je tokom porođaja iskusilo. Telo mu je bilo sabijeno i spljošteno, kao u mlinu. Ono dolazi iscrpljeno ogromnom razlikom između potpunog odmora i neshvatljivog napora na rođenju.
Ono je kao prvi doseljenik koji stiže izdaleka, iscrpljen i ranjen. A šta mi radimo da ga dočekamo, kako mu pomažemo?
Doktor baca samo površni pogled na novorođenče da bi se uverio da je živo. Verovatno misli: „Živo je, ostavimo ga jer se sada njim ne možemo baviti.”
Roditelji ga gledaju sa nežnošću i radošću, i dočekuju ga sa sebičnošću onoga ko se raduje poklonu prirode: „To je naša beba? Naše dete?”
Svi koji su ga čekali nestrpljivi su da mu se dive, da ga drže. Otac će želeti da vidi boju njegovih očiju i pokušati da podigne kapke novog bića, žudno gledajući i radosno se osmehujući pri pogledu na onoga ko će ga jednog dana ugledati i prepoznati.
Kako odrasli prilazi biću koje dolazi ni iz čega, stiže na svet osetljivih očiju koje nikada nisu gledale i ušiju zahvaćenih tišinom? Tom biću izmučenih udova koje do tada nije ništa dotaklo?
Komentari 0