Većinu roditelja, i to po pravilu više majke nego očeve, muče razni strahovi povezani s ostavljanjem deteta u vrtić, koji idu sve do pitanja ‘Jesam li ja dobra mama?’ Kako se nositi s takvim osećanjima savetuje Gordana Kastrapeli, iz radionice ‘U vrtić bez suza’
“Je li dete spremno za vrtić? Hoće li se tamo dobro brinuti o njemu? Kako će se uklopiti? Hoće li mi zameriti što ga ostavljam? Jesmo li trebali sačekati još barem godinu dana?…”
Puno je pitanja koja bi vas mogla mučiti prilikom polaska deteta u vrtić, a svi vam govore kako trebate biti snažni i hrabri, kako dete ne bi videlo da ste zabrinuti. Ali da li je moguće “stisnuti zube” i sakriti strah od svog deteta i da li je to stvarno ono što dete od vas sada treba?
Pretvaranje ne pomaže
“Kad roditelj koji je u strahu pokušava dete uveriti da će sve biti u redu, zapravo ga zbunjuje i čini nesigurnim. Deca, posebno mlađa, reaguju više na naša osećanja nego na reči, tako da kad im govorimo suprotno od onoga kako se osećamo, ona doživljavaju taj nesklad i to ih plaši, situaciju vide kao stvarno nesigurnu”, kaže Gordana Kastrapeli.
Deca reaguju na osećanja svojih roditelja više nego na ono što im govore.
Razdvojite svoje od dečjih strahova
“Roditelji moraju najprije pogledati u sebe. Neki se stvarno dobro osećaju u vezi toga što dete ide u vrtić i nemaju problem, a to su obično ljudi koji su sami kao deca imali pozitivna iskustva pa to očekuju i za svoje dete. Njih možda muče neki organizacijski problemi, na primer, ko će ići po dete u vrtić i kada, šta sve treba poneti. Na žalost, takvi su u manjini.
Veći deo roditelja, i to u pravilu više majke nego očeve, ipak muče razni strahovi povezani s ostavljanjem deteta u vrtiću, koji idu sve do pitanja ‘Jesam li ja dobra mama?’ Većinom to ide iz njihovog vlastitog straha od odvajanja, ali o čemu god se radilo, važno je prepoznati da je to ‘moj, a ne strah mog deteta’.
Strahovi mogu biti različiti i svako treba videti što je to što ga muči, izgovoriti svoj strah i racionalno sagledati koliko je utemeljen i što treba uraditi da bi ga rešio.
Ako je mami teško, neka tata vodi dete u vrtić
Detetu treba siguran roditelj, objašnjava, koji zna da je dete sposobno za vrtić, da će se dobro snaći i da je tamo na sigurnom. Ako dete vidi da roditelj oseća ‘Ja znam da je to dobro za tebe’, onda se neće brinuti. Svejedno će imati reakcije na odvajanje, ali se neće osećati duboko nesigurno i dobro će se prilagoditi na vrtić.
Često je rešenje vrlo jednostavno: “Ako je mami teško, neka tata vodi dete u vrtić”, iako ipak ima i slučajeva kada je tata taj kome teže pada ova situacija, ali je njima obično lakše prihvatiti da je situacija takva da dete mora ići u vrtić i verovati da će tamo biti dobro zbrinuto.
