Mameće godine – bijući bitku sa decom ili godinama?

E, počelo je. Verovatno mi se to dešava već neko vreme, ali ovih dana sam shvatila da je moja borba sa godinama počela!  
Noseći vrećaste pantalone i neo punk frizuru sa delimično obrijanom glavom, trudila sam se da ne budem uobičajena mama koja radi od 9 do 5, nego cool keva koja nosi deci krede u park, dozvoljava im da se isprljaju u prirodi i skaču po blatnjavim baricama, deli bombone po parku i vozi trotinet. 


Još su mi samo tetovaže fale da slika očajne keve u nedoživljenim tridesetim – bude potpuna, kao slika žene koja je svoj slobodan um zamenila sa nekim drugim, u budućoj prošlosti. Informacija koja mi je došla do leve strane mozga, odgovorne za logiku, da sam postala svakodnevna – mučila me je danima,  u stvari kad malo bolje razmislim – mesecima.

 

Morala sam da preduzmem neke korake. Prvo sam lupila glavom o zid jer nisam spavala po životnim normama, evo već pune dve i po godine, a onda sam lupila rukom o sto i rekla sebi: Ja želim više! O, da! Ja želim i da čitam jednu knjigu nedeljno i da imam lepe nokte i da idem u pozorište za odrasle, i da nemam bore i i da imam društveni život i da sam zategnuta i da budem. Samo da budem. Jer, nisam. Nisam svoja od kako sam upala u zamku da ti dete bude naj: da nauči da pliva sa 3, a da čita sa 4, da se hrani organski, da zna sve znakove automobila i zastave država, da bude Montesori vaspitan, jer je to ok, da bude dobar sportista, ponedeljkom, sredom i petkom od 17h i da zna engleski, utorkom i četvrtkom od 15h. Ja nisam – jer nisam opuštena. Jer ne uživam u momentu. 

 

Kad ti misli 24/7 okupiraju prvo jedinac, kome dodajemo bebca sa ekcemom i alergijama, a onda i skup ta dva bića – shvataš da ti više nisi ti, i da ti ni tetovaže ne mogu više pomoći da se osećaš mlado. Znam da to doživljavaju sve mame, mislim na one prave Majke, koje ne prihvataju žrtvu u odnosu mama – dete, već rade na posvećenosti, ali kako sačuvati bistar um, fizičku spremnost, duhovitost?

Ako prestanem da se oduševljavam predstavama i raznim programima za decu i prihvatim salsu i tango, onda dobijam sebe, ali dobijam i godine? Dakle, dečiji svet podmađuje, a šta sa odgovornostima, ko će organizovati obaveze? Ono što me s vremena na vreme razmrda jeste neki adrenalinski poduhvat, ali susret sa realnošću u osnovi je dečiji svet u kojem ti moraš da si Vendi u Nedođiji, u najdivnijoj zemlji neodrastanja.
A kad sklonim dasku za peglanje iz dnevne sobe i odjednom shvatim da mi je soba porasla,  onda i ja mogu da postanem bezbrižna u tom svetu. Sve je sređeno, svi jeli, sve po kući oprano i ispeglano i tipi topi sređeno, a onda više nema snage. Ali, nema predaje ako ne želiš da te svakodnevica zarobi. I tada ulažem supermenski napor da vratim sebe razigranu i zapravo srećnu u osnovi i krećem u pravljenje malog carstva punog najdražih osmeha.
Ostati mlad jedino opstaje u toj igri, kada se kreveljimo, izmišljamo, maštamo, kada se glupiramo, skačemo i plezimo, prdimo i kobajagi vređamo. I onda ovaj mali kaže tati ” ti si devojčica” kako bi mu uzvratio na njegovo čikanje, a nama beskrajno smešno i ne pokušavamo da sakrijemo široki osmeh i dijamantski pogled usmeren u drugog člana plemena. A onda ja zaboravim na godine. I ništa drugo nije važno. Jer Jesam. Tu Jesam. Samo uživanje u momentu!

Ovaj tekst i slične, možda i zanimljivije, možete naći na blogu Mama i Dete.

 

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA