„Mama, da li si ti moja najbolja drugarica?“
Ovo me moj sin konstantno pita. Time me uvek navede na razmišljanje kako uopšte želim da odgovorim na ovo?
Počela sam da se pitam šta druge majke isle o ideji da budu najbolji prijatelj detetu. Ipak, pre nego što vam kažem njihove odgovore, čujte moj: „Ne, ja nisam svom detetu prijatelj, ja sam mu mama“, a to sam i sinu rekla.
Međutim, razgovor se nije završio ovde. Nastavio je da me ispituje da li sam ja bila prijatelj sa svojim roditeljima. Sada, iako moji roditelji nisu uvek bili savršeni, jednu stvar su definitivno dobro uradili, i to upravo to što nikada nisu pokušali da mi budu prijatelji, barem dok nisam odrasla.
Roditelj bi trebalo da bude ona osoba sa kojom dete može razgovarati o bilo čemu, ali u isto vreme i osoba koja postavlja pravila, granice i očekivanje ponašanja.
Ovakva struktura deci obezbeđuje osećaj sigurnosti i pripadanja.
Ukoliko se radi kako treba, biće uspostavljena otvorena veza roditelja i deteta. Kada dete prekrši pravila, granice ili očekivanja (a to je način kroz koji uče), posao roditelja je da dete oseti posledice svog ponašanja, koristeći iskustvo i učeći iz toga.
Kako možemo učiti iz toga? Kako možemo biti bolji sledećeg puta?
Naš posao kao roditelja jeste da pripremio dete za život. Treba da budemo sposobni da razgovaramo sa svojom decom o pravim problemima, ali sa namerom da nauče životne veštine, tako da ćemo i mi i oni biti sigurni da će u životu biti sposobni da donose sigurne i pametne izbore. „Prijatelji“ nemaju taj tip odnosa, aktivni roditelji imaju.
Međutim, kada pitam druge mame šta misle o tome, iznenadim se koliko njih se ne slaže sa mnom. One žele da budu prijatelji svoje dece. Rekle su i da, ukoliko budem prijatelj sa svojom decom, oni će mi pričati sve. Neke govore i da žele da budu „kul mame“, a i da prijatelji njihove dece to isto misle.
Upitala sam šta znači biti „kul“ mama, i rekle su mi istu stvar: nema mnogo pravila (kao što je gledanje televizije do kasno, igranje igrica, korišćenje računara, mobilnih telefona bez ikakvih pravila i posledica zbog kršenja pravila), nema preterane zaštite, dozvoljavaju deci da idu kod prijatelja koje i ne poznaju, prespavaju tamo prilično mali (jer to i drugi rade), dozvoljavaju da prave naloge na društvenim mrežama pre trinaeste godine.
Mogla bih da nastavim taj niz još dalje.. shvatila sam da sam sigurno u manjini, jer mi je zaista zvučalo da je „kul“ roditelj onaj koji deci dozvoljava potpuni haos. Izgleda da „kul roditelj“ ne želi da razočara svoje dete niti da dovede do konflikta, ima poteškoće da kaže „ne“ kad je potrebno, ili da postavi određene granice.
Pa, pretpostavljam da ne spadam u kategoriju „kul roditelj“!
Moj suprug i ja vodimo svoju kuću. Postavljamo granice, imamo pravila, ograničenja i očekivanja. Ukoliko ih ne ispoštuje, sin trpi posledice. Volim svog sina i želim da postane najbolja moguća osoba, želim da pravi greške i da uči kroz njih, želim da bude dobar prema drugima i ponaša se onako kako bi želeo da se i drugi ponašaju prema njemu. Najviše od svega, želim da bude srećan i da mu bude lepo sa osobama pored sebe. Ukoliko pravi haos, kako očekujemo da nauči nešto? Ukoliko nema granice, šta će onda očekivati od drugih?
Ukoliko je „ne“ reč koju ne sluša, očekivaće uvek i od svakoga „da“ kada odraste.
Ukoliko moj sin ne bi pratio određene smernice, kakva bih ja to osoba bila pripremajući ga za školu, i što je još važnije, za život? Dakle, uvek kažem svom sinu, kog najviše na svetu volim: „Ja sam ti mnogo više od prijatelja, ja sam ti mama, i ponosna sam na to.“
P.S. Dušo, jednog dana ćeš mi biti zahvalan za to.
Izvor: Yumama
Komentari 0