Žalosnom i jadnom Klubu upirača prsta, koji svoju odgovornost ne vidi ni u čemu, nedavno se pridružila ministarka bez portfelja Slavica Đukić Dejanović, koja je u intervjuu Radio-televiziji Srbije „obrazovane žene starije od 30 godina, koje nemaju decu i ne razmišljaju o tome, iako nisu ekonomski ugrožene jer imaju visok stepen potrebe za komforom” – okarakterisala kao krivce za negativni natalitet u Srbiji.
U zemlji gde je svaka peta radno sposobna osoba nezaposlena, gde je svaka treća osoba do 18 godina izložena riziku od siromaštva i gde svaka deseta osoba ne može da priušti ishranu kakvu propisuju standardi, govoriti o komfornom životu širih narodnih masa, uvredljivo je. Grupa o kojoj cenjena ministarka govori je, i da postoji, toliko mala da ne zaslužuje pažnju koju dobija.
Natalitet je u Srbiji nizak iz jednostavnog razloga – za njegovo povećanje je potrebno više od jednog ili dva izborna ciklusa, a političke elite koje vladaju Srbijom, u koje spada i cenjena ministarka, već decenijama nisu zainteresovane da se bave temom koja će dati rezultate u dalekoj budućnosti.
Upiranje prstom u žene je odličan način da se skrene pažnja od toga šta država radi, ili ne radi, da se situacija u njoj promeni. Takođe, prebacivanje krivice samo na žene, a svi znamo da žene ne mogu same da naprave decu, zatvara prostor za dalji razgovor o tome šta kao društvo možemo da uradimo da se situacija poboljša.
Država Srbija, odnosno oni koji je vode, verujemo ne razumeju kako to izgleda biti majka danas u Srbiji, jer da razumeju drugačije bi se ponašali. S njima i sa širom javnosti ću podeliti iskustva mama koje se nama javljaju.
Doživljaj zvani materinstvo za žene počinje nekoliko godina pre nego što postanu majke, kada na intervjuima za posao umesto da pričaju o svojim znanjima i veštinama odgovaraju na zakonom zabranjena pitanja o tome da li su u vezi, da li je ta veza ozbiljna, da li planiraju decu itd.
Kada ostanu u drugom stanju, srećne su ako su bile prijavljene za posao koji rade, jer to onda znači da će moći da ostvare svoja prava.
Ali ako nisu prijavljene, uz čestitku na lepim vestima često dolazi i otkaz. Materinstvo za većinu žena počinje u porodilištu, odakle svaka deseta žena, kako pokazuju naša istraživanja, izlazi čvrsto rešena da više nikada ne rodi dete samo zbog odnosa medicinskog osoblja prema njoj.
Kada izađe iz porodilišta, očekuje je puno troškova i nada da porodiljska plata ne kasni više od šest meseci. Ako je imala sreće i nije dobila otkaz nekoliko nedelja po povratku sa porodiljskog, velike su šanse da su je sačekale manja pozicija i plata od one koju je imala kada je otišla na trudničko.
Ako poželi da pravdu potraži na sudu, jer Srbija ipak ima pristojne zakone koji štite prava svojih građana i građanki, pravdu će naći, ali ko zna koliko godina kasnije.
Stvari za decu u Srbiji često koštaju skuplje nego u Nemačkoj, a od sledeće godine za to roditelji neće čak ni dobijati povraćaj PDV-a.
Kada dođe vreme za upis u jaslice ili vrtić, koji ne postoje u svim mestima gde su potrebni, juriće se veze i vezice da bi se dete upisalo, a kada dete krene u školu, dovijaće se kako zna i ume da pronađu novac za udžbenike koji su svake godine drugačiji i moraju da se kupuju novi kao i školski pribor koji košta kao pravo malo bogatstvo.
Upravo sam opisala najbolji mogući scenario u kojem su roditelji zajedno, zaposleni i svi zdravi. Životi mnogih nisu toliko srećni kada su roditelji nezaposleni, samohrani ili u slučaju bolesti kada shvatite da naše zdravstvo i nije baš tako besplatno kako smo mislili.
Centar za mame nudi svoju ekspertizu svima koji zaista žele da rade na dugoročnim rešenjima koja će da promene situaciju na temu nataliteta u Srbiji. Početak treba da bude ulaganje u zdravstvo, obrazovanje, pravosuđe, zaposlenje, preduzetništvo, podržavanje žena i porodica i ulaganje u rodnu ravnopravnost.
Bilo bi sjajno i kada bi se poštovali zakoni koji već postoje i sprovodile strategije i planovi koji su doneti.
Majčinstvo mora biti izbor. Imati ili nemati decu je lična odluka koja treba da bude poštovana i ni na koji način ne sme da bude osuđivana. Posao države nije da deli savete o tome ko treba da ima koliko dece. Posao države jeste da obezbedi sistem koji funkcioniše na svakom nivou. Tek onda će izbor broja dece da bude stvarno izbor.
Jovana Ružićić, Osnivačica i direktorka „Centra za mame”
Komentari 0