Koliko puta ste čuli za situaciju u kojoj je na javnom mestu nekom bila potrebna pomoć, a da od prolaznika niko nije reagovao? Verovatno ste bili zapanjeni i zgroženi ljudskom sebičnošću, i zaključili kako smo postali bezosećajni i samoživi.
Zapravo, očevici nisu toliko neosetljivi, koliko su nesigurni, objašnjava psiholog Robert Čaldini. Oni ne pomažu, jer nisu sigurni da hitnost zaista postoji, niti da li su oni odgovorni za preduzimanje nekih mera.
U svojoj knjizi “Uticaj” Čaldini detaljno objašnjava fenomen “društvenog dokaza”, psihološkog mehanizma koji veoma utiče na ljude kada se nađu u grupama. Velika većina tada nastoji da radi ono što rade i ostali – zbog toga se, recimo, koristi čuveni snimljeni smeh u serijama, u reklamama nam poručuju da su svi ludi baš za njihovim proizvodom a vlasnici noćnih klubova namerno puštaju da se formiraju redovi ispred ulaza. Kada nastupi neka krizna situacija, iz istog razloga krene zagledanje “u krug” i svi se pitaju treba li nešto preduzeti ili ne. Smatra se da 95% ljudi spada u imitatore, koje je lakše ubediti pomoću postupaka drugih nego bilo kojim drugim dokazom, a u društvu nepoznatih ljudi samo 5% njih neće čekati da vidi šta će uraditi drugi, već će sami nešto preduzeti. “Pošto volimo da delujemo dostojanstveno i prefinjeno u javnosti, a nepoznate su nam reakcije onih koje ne poznajemo, verovatno nećemo pokazati niti ispravno pročitati izraze zabrinutosti kada smo u grupi neznananca. Zbog toga se moguća krizna situacija ne posmatra kao hitna i žrtva zbog toga ispašta”
To je posebno izraženo u gradskom okruženju – više je svedoka, situacije su manje jasne prolaznicima i ljudi se slabo poznaju.
Čaldini daje slikovite primere te osobine gomile – u jednom eksperimentu, njujorški student glumio je da ima epileptični napad i donio je pomoć u 85% slučajeva kada je bio prisutan jedan posmatrač i u samo 31 posto kada je bilo prisutno pet posmatrača. U drugom eksperimentu, kada bi dim počeo da kulja ispod vrata obližnjeg stana, usamljeni očevidac odmah bi otrčao po pomoć. Kada je tu još par ljudi, kojima je rečeno da ignorišu dim, i onaj prvi će se pokolebati i reagovati u samo 10% slučajeva, jer je “društveni dokaz” da ne treba ništa preduzeti suviše jak. “Kada su u jasnim slučajevima ljudi sigurni da su oni odgovorni za intervenisanje, ljudi su puni razumevanja!” objašnjava on.
Šta onda raditi ako se nađete u nevolji na javnom mestu i kako da prevaziđete verovatnoću da nećete dobiti pomoć?
“Nije dovoljno samo da pokušavate da privučete pažnju; trebalo bi jasno da pozovete u pomoć. Ne smete dopustiti da očevici protumače da vaša situacija nije opasna. Upotrebite reč “upomoć” kako biste pokazali da vam je hitno potrebna pomoć i nemojte brinuti ako grešite.”
Komentari 0