Kuda idu emocije

Živimo u podneblju gdje je sramota plakati. Uče nas da ćemo dobiti batine ako samo suzu pustimo onda kad nam se najviše plače

Foto: Flickr

Kada sam pitala sina zbog čega je devojčica iz vrtića koja mu se dopada drugačija od drugih, ćutao je.
“Da li je lepša od drugih djevojčica?”
“Nije”, odgovori.
“Pa zašto je tako posebna?”
“Mama, kad je vidim, meni suze same krenu!”
Zagrlila sam ga. Dečaka koji zna da suzama ne pokazuje slabost. Dete koje je pušteno da pokaže svoje emocije i da plače kad mu je teško. Sutra muškarca koji će zbog toga biti zdraviji, jer neće u sebi čuvati sve ono što ga iznutra nagriza i što mu ne da da diše, što za njegovu dušu bude preteško.
Živimo u podneblju gdje je sramota plakati. Uče nas da ćemo dobiti batine ako samo suzu pustimo onda kad nam se najviše plače. Zbog čega ne koristimo taj mehanizam otpuštanja negativnih emocija koji nam je od Boga dat? Znate li koliko su suze blagoslovene? I koliko bismo manje psihičkih problema imali samo da nismo zaboravili da plačemo kad nam je teško?
U vreme kada sam se upoznala sa svesnim roditeljstvom, koje na prvo mesto stavlja suze kao način isceljivanja i otpuštanja preakih emocija, moj sinčić je imao tri godine. Kao većina dece bio je najaktivniji pred spavanje. Umesto da padne na nos od umora, pred odlazak u krevet izgledao je kao da je spreman da istrči maraton. Saznala sam da deca kad su umorna nisu u stanju toliko kontrolisati nakupljene emocije u toku dana i da ih je zbog toga izuzetno teško smiriti. Nema tog roditelja kome ne idu na živce deca koja kenjkaju i plaču kada bi trebalo da spavaju. To je momenat kada ih treba pustiti da se isplaču. I obično do njega dovede oštar ton roditelja koji označava kraj dana i vreme za počinak. Tada ih zagrlite. Budite prisutni, govorite im da ste tu za njih, budite nežni i neka osete da ste vi njihova zona sigurnosti. Kada sam počela praktikovati isplakivanje oboje dece pred spavanje, ćerka mi je rekla: “Mama, znaš, kad se isplačem nekako mi bude lakše tu!”, i stavi ruku na grudi. Naravno da bude lakše. Svima je lakše! Kad se isplaču, deca mirnije spavaju.
Moja deca su “najgora” kada sam ja tu. Tako su me “čašćavali” svi. Isprva sam mislila da nešto ne radim kako treba, a onda sam shvatila da sam ja, zapravo, njihovo utočište gde mogu slobodno pokazati osećanja i da zbog toga neće biti osuđeni. Da nema toga što mi ne mogu reći i da se moja ljubav za njih nikada neće smanjiti zbog bilo čega što su napravili.
Do navršene tri godine moj sin je znao da se potuče u vrtiću. Bili smo uporni da mu, zajedno sa divnim vaspitačicama, utuvimo u glavu da ne može da udara druge kad mu nešto nije po volji, i da se samo odbrani na način da ne dozvoli da ga neko udara. Počeo je da se suzdržava i nama je laknulo. U isto vreme kada su vaspitačice počele da ga hvale kako je poslušan i kako se više ne tuče, čak i pazi na drugu decu, štiti devojčice i najmlađe dečake od drugih, kada bi došao kući s vrata bi počeo plakati. Utrčao bi u kuhinju plačući, a ja bih ga sela na krilo, grlila i mazila po kosi, govorila da sam tu za njega. Nikome nije bio jasan uzrok njegovih suza. Meni jeste. Kristalno jasan.
U nemogućnosti da u vrtiću iskaže emociju besa i ljutnje, za koje je konačno naučio da su društveno neprihvatljive, štetne po sebe i druge, suzbijao bi ih do prelaska kućnog praga. A kad bi došao u mamin zagrljaj, više nije bilo potrebe da nakupljene emocije i dalje zadržava u sebi. Plakao je kao kiša, danima. Nije umeo da mi objasni zbog čega plače. Kad bi se isplakao, poljubio bi me, umirio disanje, jako zagrlio i otišao da se igra.
Danas je on petogodišnjak kome je mnogo lakše objasniti da je vreme za spavanje. Koji pokazuje i ume da objasni kako se oseća. Zna da nam je stalo do toga da znamo šta mu se u duši zbiva. A ja, i dalje, slavim svaku suzu koju pusti. Dok god je tako neće zaboraviti da su mu suze prijatelji, a ne znak slabosti.

Piše Tatjana Kuljača

Izvor: Gracija 

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA