Upornih, prkosnih, dobrih, mladih, starih, šupljih, trpećih sa nesigurnim nogicama na tankom ledu. Onih lepih, kao čokolada. Onih prijajućih, treperavih, ušuškavajućih, utešnih i slatkih poput zagrljaja koji se rastapaju po noći. Onih što svetlucaju i slatko pucketaju kao mantilić od staniola u koji se čokolada obuče. Neke su imperativne, glagolske, vuku rep od par uskličnika za sobom, jer tako treba i tako se mora kad si mlad. Neke su gorko-kisele, kao grejpfrut, usahnu ti usne u mršteću vijugu, sve im se čudiš otkud to tako. Zaljubljenost je čudo. Čudo jedno veliko.
Laka roditeljska strava me ćušnula jednog popodneva. Sve je to divno, bajno, sjajno i lepo, ali nikad nisi spreman na odrastanje svoje bebe. Do juče si se četvornoške njihala i borila sa gravitacijom, a sad osećanja. I to kakva. Velika. Verbalizovana. Zapatila se zaljubitisom.
– Mama, ja sam se zaljubila u ovog što peva „stičez“. Ovaj momak što se baca u garaži, ispred kola. Zaljubljena sam i u Viktora. Njega ne viđam, ali mi se dopada.
U njega se dete zaljubilo.
– Potpuno te razumem –rekoh, žmureći na činjenicu da je jedna od njenih prvih simpatija, pored Viktora, neki bacač pod auto – I ja sam bila zaljubljena u jednog pevača, Bajagu, kad sam bila mala. Baš sam bila zaljubljena. Čak sam baki krala karmine, mackala usta i ljubila zid zamišljajući Bajagu. Zamisli, ludo skroz. Ja nemam karmine kao baka, pa ćeš morati drugačije da se snalaziš ako budeš imala potrebu da ljubiš zid.
– Bila si zaljubljena u kobajagi?
– Ma kakvi kobajagi, stvarno, meni je bilo baš stvarno.
– Ali, mama. On se zvao Kobajagi?!
A ja se natempirala za priču o ljubavi.
Što se mene tiče, ja ti zaljubljenost podržavam, jer svi mi trebamo nekog za gledanje ispod obrva. Makar i na TV ekranu, u trendovskom izdanju, sa super frizurom i hipnotišućim „i-kul-ljudi-pate“ pogledom.
„Tako-nisam-kul-a-patim-svejedno“ pogledom sam ja u četvrtom razredu osnovne škole hipnotisala jednog iz suprotne smene, koji je u mojim očima bio veoma kul i nije patio. Osim kad otkažu fizičko ili ne pogodi koš. Taj ništa sem košarke i matematike nije zarezivao. Međutim, ja sam veoma dobro znala, kako to samo desetogodišnja devojčica ume da zna, da on samo izuzetno dobro krije svoje romantične sklonosti prema meni. Ne bi me inače gurao u mimohodu na hodniku. Da me je kojim slučajem nekad počupao, znala bih da je naša ljubav osuđena na večnost. U to vreme sam nosila šiške i kratku bob frizuru stilizovanu by deda, koji je samom sebi bio verzija Aleksandra Kapriša, jer zna da šiša babu i sebe. Jesam li istakla da deda i baba imaju istu frizuru? Mušku. Nego, Aleksandar Kapriš, u obličju mog dede, je stilizovao moje šiške u formi dva opuštena i klonula đavolja rogića, podelivši mi teme na polutke, a ostatak kose u trouglić pod uglom od 600. Sva na geometriju i podzemni svet, nosila sam neodoljivu i nepogrešivu frizuru za kovrdžavu kosu. Stajld by deda®. Veoma privlačno. Nemoguće je bilo ne zaljubiti se u mene. Makar zbog hrabrosti što sa takvom skalamerijom na glavi izlazim iz kuće međ’ ljude. Kada bih uspevala da zaboravim šta mi čuči na glavi i čelu, srčane radnje su mi se vezivale u DNK spiralu zbog dotičnog iz susedne smene. Ta ljubav je, bogami, potrajala fino. Suze sam ronila i Crvene jabuke naslušala. Jer se u to vreme tako preživljavala zaljubljenost. Bezrazložno dramatično, onako kako nalažu propisi za zaljubljivanje u osnovnoj školi, gde predmet tvog interesovanja sasvim nesvesno učestvuje u gaženju tvog srca. Gora situacija je bila kad su svesno učestvovali. Još gorija ako „raskinu“, a vi niste ni „pošli“. To se i čekalo, tuga pregolema nas je zbližavala i davala uvertiru za beskrajna većanja sa drugaricom koja je u istom sosu sa Peđom iz V1. Onda se svakodnevno javljalo dnevniku i slušala se jedna pesma iznova i iznova. Kasetofon je štucao od upornog škljocanja para dugmadi na svakih 3:21 minuta. Srazmerno vremenu trajanja te „veze“.
Uopšte nisam htela da idem puteljcima prošlosti, htedoh samo o zaljubljenosti, ali posledično tome dođe prošlost.
Zaljubljenost. Jer tu sve počinje nekako s proleća. Neočekivano otrcano, ali kad se prolećem raširi veš vani i zamiriše žuti Lenor, meni zamiriše na zaljubiška. Zamiriše mi na početke, na ganc novo, na one momente kad misliš da možeš šta god i gde god. Zatreperi u stomaku, što od iščekivanja leptirića, što od jagoda, rotkvica i zelene salate u najavi, od mirisa pijace i svežeg cveća. Jednom kad se adaptiram na proleće, pucam od elana i energije. Sebe vidim i lepšu no što jesam, pričini mi se da su mi noge duge, da kao manekenkama izlaze iz ušiju. Dok se ne pogledam u ogledalo. Brzo produžim dalje, umišljenim dugim nogama i korakom, dok mi kosti škripe kao promaja, da se ne šokiram mnogo. Dovoljno sam sluđena prolećnim zaljubljivanjem…
Tu ima jedna zvrčka. Nemam vremena. Eto, kažem, ja svake godine kad dolazi proleće zjapim i čekam da se zaljubim. A niko mi se ne sviđa. Tako prođe svako proleće. Kad dođe leto uvek otperjam negde, žurim i jurim, ni ne mislim da se zasviđam nekom, a ni neko meni, jer ne mogu da patim zbog odvojenosti, pa da kvarim sebi odmor. Leto prođe, dođe jesen, obaveze, poslovi, škole, nemam vremena ni da mislim, a kamoli da žvakam zaljubljivanje. Imam vremena do Nove Godine da se smislim. Ako ništa drugo, da smislim sebi lepe želje i pozdrave. Dođe zima. Kako to tradicija nalaže zime su vreme za taloženje naslaga. Tako da sam preko zime, odnosno u tom prvom tradicionalnom i slavljeničkom segmentu zime, zauzeta isključivo prehranom i skladištenjem masti. Drugi segment zime, post slavljenički deo, rezervisan je za trošenje uskladištenog. Tu neko vreme gledam da obezbedim i za paniku i glumljenje ravnodušnosti, jer mi isti pokušaji ne uspevaju. Dalje, moram da ukalkulišem vreme za nervozu, jer sam na dijeti i ne jedem slatko. Na to ode dobrih mesec dana, taman da potrošim granično vreme između zime i proleća. Dok pukneš prstima i saviješ tri sprata stomaka, dođe proleće, zamiriše žuti Lenor. Opet sve iz početka.
Nemam vremena da se zapatim zaljubitisom. Realno.
Posetimo se i ovde
Komentari 0