Iako je svaka reč u pasusu iznad tačna, mnogi su ovo pogrešno protumačili, misleći da to znači da deca ne treba da snose odgovornost za svoje ponašanje i da bi trebalo da zanemarimo svako ružno ponašanje. Ali ja to nisam htela da kažem.
Evo šta u mojoj knjizi sledi posle ovog dela teksta: „Naravno, ne treba im uvek dozvoljavati da se ponašaju kako žele, samo zato što su ljudska bića. Naučite ih bolje! Naučite ih da nije u redu da svoj bes iskaljuju na druge. Naučite ih da se izbore sa ljutnjom, frustracijom, strahom, tugom i razočaranjem. Naučite ih da nije prihvatljivo biti grub prema drugima.
Zahtevajte od njih mnogo! Ali pre toga, zahtevajte od SEBE!
Ne projektujte ni vi svoju nervozu na druge! Naučite i sami da se izborite sa ljutnjom, frustracijom, strahom, tugom i razočaranjem. Ne budite grubi prema deci. Svima su nam potrebni visoki standardi ponašanja, ali, znate li šta nam je još potrebno? Malo tolernacije. Vi ste odrasla osoba, naučena ponašanju prema društveno prihvatljivim standardima, pa opet vam se desi da kažete nešto ružno, zalupite vratima, ili vičete na svoju decu.
Nismo mi roboti. Ponekad je život jednostavno težak i potrebna nam je uteha, lepa reč, a ne grdnja i predavanje. Potreban nam je zagrljaj, a ne ljutit pogled. Znamo da smo pogrešili, to nam je dovoljno samo po sebi. Treba nam razumevanje. Isto tako i deci.”
Evo jedne odlične vežbe.
Sutra kad ustanete, pažljivo slušajte sebe i druge odrasle ukućane i pokušajte da primetite da li bi vas nešto što ste uradili ili rekli uvalilo u nevolju da ste dete.
Da li ste ignorisali svoje dete dok vam se obraćalo?
Da li ste podigli glas na nekog?
Da li ste se nekom obratili drsko?
A vaš partner?
Da li ste zalupili vratima, prevrnuli očima?
Ovo je vežba koja vam može otvoriti oči, samo ako ste spremni da prema sebi budete strogi i iskreni. Sigurno će bar neko od odraslih u vašoj kući uraditi nešto što će proći tek tako, a zbog čega bi dete bilo kažnjeno.
Mi, naravno, imamo svoje razloge. Stres na poslu. Nespavanje zbog bebe. Obaveze kod kuće koje ne stižemo da obavimo. Loše ocene koje je dete donelo. Mi smo normalni, jednostavni ljudi koji se mnogo trude i mnogo rade, pa jednostavno, povremeno i zabrljamo. Pokušavamo da sagledamo situaciju koja je izazvala neko naše ponašanje i da sebi nađemo adekvatno opravdanje za greške koje pravimo.
Ali kad takvu istu grešku naprave naša deca, ne trudimo se da potražimo razloge za to. Odmah ih obeležimo kao nevaljale, neposlušne i nezahvalne i odmah prelazimo na grdnje i držanje predavanja o lepom ponašanju. U redu je da mi budemo obična ljudska bića, ali od dece očekujemo više. A to nije pošteno.
Ako ja nisam u stanju da uvek budem ljubazna i lepo raspoložena, kako to da očekujem od svog deteta. Ako ja dozvolim sebi da povisim ton, kako mogu zbog toga da se naljutim na dete?
Očekujemo od dece, koja tek uče, čiji mozgići još nisu ni emocionalno ni intelektualno sazreli, koja nemaju gotovo nikakvog životnog iskustva, da se ponašaju bolje od nas, odraslih.
Dakle, potpuno vas podržavam u nameri da svojoj deci postavite visoke standarde. Treba da očekujemo od svoje dece da budu ljubazna, pažljiva i da se lepo ponašaju. Ali, treba da im damo isti takav primer.
Naravno, veoma je važno da naučimo decu da nikad nije u redu biti grub i drzak prema drugima. Deca, kao i odrasli, treba da budu odgovorna za svoje postupke. Ako ne ukazujete deci na njihovo loše ponašanje, onda propuštate priliku da budete roditelj. Ali, umesto kritike, budite konstruktivni. Ne govorite im šta ne treba da rade, nego im, svojim primerom, pokažite kako treba da se ponašaju. I upamtite da su tolerancija i razumevanje ponekad najbolji učitelji.
Rebecca Eans, Crativechild.com/ Zelena učionica
Komentari 0