Kako smo vaspitani, a kako vaspitavamo?

Kako od mnogih „modernih“ načina vaspitanja odabrati pravi? 
– Mnoštvo informacija i pristupa roditeljima stvara priličnu konfuziju. Uglavnom puni entuzijazma izučavaju literaturu za “dobro roditeljstvo”, a onda kada shvate da se teorija i praksa razlikuju, postaju nesigurni da li rade pravu stvar. A nesigurnost je idealno „tlo“ za dečju manipulaciju. Cilj vaspitanja nije stvoriti poslušno dete, već ga osposobiti i pripremiti da samo o sebi brine i da kada dođe vreme samostalno živi i odlučuje. U knjizi „Mala knjiga za velike roditelje“, autor Zoran Milivojević definiše vaspitanje kao kombinaciju discipline i ljubavi, i to je možda prava definicija onoga što bi vaspitanje trebalo da bude.

Šta znači biti dobar roditelj? 
– Suština je da dobar ili loš roditelj nisu nepromenljive i konačne kategorije. Menjamo se, rastemo, sazrevamo sa našom decom, sami kreiramo i modifikujemo metode vaspitanja u skladu sa okolnostima, uzrastom, porodičnom situacijom. Veština vaspitanja upravo je u tome šta ćemo uraditi sa onim što smo „poneli“ iz primarne porodice.

Korisne stvari trebalo bi zadržati, one manje prijatne promeniti i prilagoditi svom detetu. Vaspitanje i uopšte odnos koji imamo sa detetom ne zavisi ni od obrazovanja, ni od socijalnog statusa, ni od porekla ili vere, niti samo od iskustava koje smo doživeli kao deca. Zavisi od naše sposobnosti da se snađemo u određenim situacijama i naše volje da se suštinski bavimo detetom, pružimo mu emocije, osluškujemo njegove želje, nadanja, potrebe… Roditelji treba da budu „baza“, najjači autoritet kojem se veruje, a dečje poverenje je najbolja nagrada za dobro vaspitanje, jer postaje najmoćnije oružje koje roditelj ima u adolescenciji ili nekim drugim turbulentnim periodima detetovog života. Dobar roditelj je onaj koji uspe da ga stekne. On i greši, ali je sposoban da te greške prizna i ispravi.

Da li vaspitanje formira nečiji karakter ili smo „robovi“ genetike kada su karakteristike ličnosti u pitanju? 
– Večita dilema stručnjaka, da li su genetika ili uslovi u kojem dete odrasta ključni za razvoj ličnosti, još nije razrešena. U praksi se pokazalo da oba faktora imaju uticaj. Neke osobine nasleđujemo, ali mnoge i stičemo. Sva naša iskustva „boje“ našu ličnost i grade je u jedinstven spoj. Negativne ili pozitivne emocije koje vezujemo za neke događaje ili ljude utiču na to kako ćemo se ponašati prema deci.

Ipak, imamo sposobnost da tim iskustvima damo svrhu i da ih „prelomimo kroz ličnu prizmu“, što znači da uzmemo ono najbolje što smo od naših roditelja dobili i to prenesemo svojim mališanima. Uvek se zapitajte: „Da sam ja dete, kako bi voleo da se moj roditelj postavi?“. Tako ćete najlakše shvatiti šta je pogrešno, a šta ne.

Da li nas onda ono što „ponesemo iz kuće“ potpuno određuje? 
– Niko od nas nije odrastao u savršenoj porodici, ne postoje „perfektni“ roditelji. Ono što smo naučili, „poneli iz kuće“ prilično nas određuje, ali nije nepromenljivo. Ono što nazivamo dobrim kućnim vaspitanjem pomaže da napredujemo, otvara nam mnoga vrata, obezbeđuje bolji odnos sa ljudima. Ali svako sebe nadograđuje, usavršava i menja, jer život je neprekidna promena.