Kako smo izgubili humanost?

I ne, nije poenta da vas obučavam o bitnim datumima, nevezano za datum  potpisala sam ohrabrujuću poruku podrške namenjenu peticiji UN Women  borbi protiv femicida i nasilja u porodici. Pre toga sam učestvovala u UNICEF-ovoj globalnoj akciji i podržala da svako dete na svetu ima pravo na obrazovanje.  Ne biste verovali čak sam potpisala peticiju FIA organizacije usmerenu ka alarmiranju gradjana i društva o bezbednoj vožnji.

A svakodnevno lobiram i vodim svoju samostalnu borbu usmerenu ka klimatskim promenama i bitnosti obrazovanja, edukacije i preduzimanja ozbiljnih aktivnosti u cilju osvešćivanja i isticanja važnosti ove borbe.

Kao pravnik, kao Specijalista za korporativno  upravljanje, kao humanitarac, ma jednostavno prosto kao ljudsko biće osećala sam i osećam navedene aktivnosti kao moju obavezu.  Obavezu da se zalažem i lobiram za bolje društvo, društvo bez seksualnog nasilja, diskriminacije, zagađenja, ubistava, devastacije, rodne naravnopravnosti…

Kako smo izgubili svoje dostojanstvo, čast, humanost i želju da pitamo i da po dobijenom odgovoru delujemo?

Kako smo postali ovako posebna vrsta sebičnih osoba? Da li smo mi stvorili lažni blistavi svet u kome delimo ohrabrujuće i motivacione poruke, molitve za sve, ili je ovaj ” sve ili ništa ” period u ljudskoj fazi evolucije odgovoran za nastanak društva u kome su nam potrebni učitelji života da nas nauče šta je sreća, kako da razmišljamo i kako da reagujemo?

Da li smo i dalje u stanju da razlikujemo iskreni i lažni osmeh svog kolege, komšije, prijatelja ili prolaznika?  Da li ćemo biti dovoljno hrabri da po opaženom reagujemo?

Pogledajte sada oko sebe, skupite hrabrosti i zagledajte se i u sebe, jer verujte mi potrebna je hrabrost za iskrene vlastite odgovore… Kada dobijete unutrašnje i spoljašnje odgovore pokušajte da se setite kada ste poslednji put čuli da je neko pomogao svom kolegi, preporučio nekoga za posao, bavio se mentoringom, ili je samo progovorio par dobrih reči kojima je istakao saradnika ?

Da li se skrivamo iza prikrivenih, dobro odmerenih koraka do mobinga da bi osvojili poene u vlastitu korist na nekom sastanku, ili na “usputnom” razgovoru sa menadžerom i direktorom. Najgore od svega je što se da zaključiti da menadžeri bez obzira na oblik organizovanja firme , NVO-a ili nečeg drugog prosto osnažuju ovakav vid ponašanja, jer to je način kako kontrolišu zaposlene, ili bar oni u to veruju.

Na ovom mestu se još da skoro sa sigurnošću utvrditi kako sistem compliance-a ohrabruje i zagovara lažno i sebično ponašanje.  Ali kao neko ko se bavi tom oblašću mogu da kažem da to nije istina. Znate, compliance je na papiru, a tamo je sve dobro, čisto, jasno, sjajno i što je najvažnije procedure se redovno unapređuju.
Sve navedeno je usmereno ka postizanju napretka, implementiranju boljih pravila, ostvarivanju inkluzije, postizanju rodne ravnopravnosti… Verujte na sve načine pokušavamo da se predstavimo kao dobri, pažljivi, brižni, posvećeni humanosti, održivom razvoju i većem dobru .

Ali, rastužiću vas. Znate, to je lažna slika. Hteli da priznamo to ili ne, mi živimo u svetu emotivno slabih ljudi, u vremenu gde ta neizmerno dragocena Apple ili Android kutijica drži skoro sve tajne naših života.

Mislite!!! Zapitajte se!!! Delujte!!!

Ljudsko društvo bukvalno vrišti i daje signale da mu je neophodna pomoć. Ali, da li smo sposobni da ga čujemo? Ako jesmo,  da li smo hrabri da delujemo?
Molim vas, zastanite sada, zapitajte se… Ukoliko u bar jednoj stvari iznetoj  ovde nisam u pravu, sve one aktivnosti koje sam navela na početku teksta ne bi bile potrebne. Sigurno ne bi tako žarko zagovarali ostvarivanje davno propisanih osnovnih ljudskih prava.

Zagovarali bi za nešto novo i bolje.

Ali, na žalost ne postoji dovoljno jako svetlo za osobu koja je odlučila da drži oči zatvorene.
Ja ću nastaviti svoju borbu da ovaj svet učinim boljim mestom, pitanje je šta ćete vi učiniti?!