Kako smo izbacili TV iz kuće?

Foto: Freepik

To se desilo u leto pre dve godine. Bližio se kraj avgusta, privodili smo kraju promenu rasporeda u stanu. Dnevna soba je ustupila mesto dečjoj sobi. Ove godine počinje i muzička škola, moj pijanino je sada tamo gde treba da bude. Obrni-okreni, sve što je potrebno za rad i igru, najzad je dobilo svoje mesto.

Mesta jedino nije bilo za televizor. Možda smo i mogli da se nekako snađemo, ali nismo. Ustvari, sve se dobro namestilo. Već duže vreme smo gunđali kako ta sprava traži previše vremena i prostora. Trebalo je naći način da ga se rešimo, a da malac ne misli da je to kazna. Bakin tv je bio prastar i odlučili smo da spojimo lepo i korisno. Naš televizor je bio dodeljen baki, a mi ćemo sebi da kupimo novi kad budemo imali para. Baki ipak više treba nego nama. Malac je to odlično primio. Moglo bi se reći i da je bio jako ponosan što čini dobro delo.

„Trebalo je naći način da ga se rešimo, a da malac ne misli da je to kazna.“

„Zašto mi se stalno natura ideja o tome da silno nešto propuštam ako ne buljim u to čudo?“

Konačno ne moram više da strepim da li će neka neprimerena reklama da prekine film upravo onda kad joj nije vreme. Uzdržaću se od navođenja sadržaja tih neprimerenih reklama. Za mene već odavno nema pristojnih. Barem ne na našim kanalima.

Kako je došlo do toga i da li je baš tako moralo

Nekada je u nas bilo samo dva tv kanala i jedna serija od jedne epizode nedeljno. Sada ne znam broj postojećih kanala, a broj serija koje se puštaju dnevno prevazilazi broj prstiju na rukama i nogama.

„Deca koja nam dođu u goste ni ne primete da nema tv-a. Slobodno smo zaključili da njih to u stvari ni malo ne zanima, ali kad nema ničeg drugog…“

Ima tu je jedna mnogo ozbiljnija stvar. Malac je škrgutao zubima dok spava i mnogo pričao u snu. Kad smo otišli kod zubarke da pitamo šta da radimo u vezi sa tim škrgutanjem, ona nas je uputila kod psihologa. Zato što je to, kako je objasnila, burna reakcija na događaje u toku dana. Bez obzira na to da li je to tv program ili nešto što se desilo. Psiholog nam je objasnio da su sva deca osetljiva i da neka deca dramatičnije preživljavaju ono što prime od informacija u toku dana, a dosta i mašta odradi. Tu nam se polako palila lampica. Za sve je kriv ON. Jer, naši životi ne liče na akcione filmove.

I šta sad

Dugo sam se branila kako mi, ustvari, gledamo samo dva, tri kanala, a onda su i ti kanali nestali i prešli u specijalne pakete za koje je bila potrebna doplata. E onda sam se ozbiljno naljutila. Da li je nama to stvarno tako neophodno da moramo još i da doplaćujemo čitav paket i to zbog jednog ili dva kanala? Šta još možemo da uradimo za novac koji mesečno odvajamo za to?

„Dobili smo više vremena za neke lične aktivnosti. Čitamo jedni drugima (a to je pomalo romantično…). Zajedno gledamo filmove u vreme kad nama to odgovara.“

Kakve su to smicalice-mamilice? Zašto mi se stalno natura ideja o tome da silno nešto propuštam ako ne buljim u to čudo? Sve više vremena nam je trebalo da naciljamo nešto što bismo uopšte i mogli da gledamo.

Što se tiče vesti i ostalih servisnih informacija, dostupne su na internetu. I ažurnije su od bilo kakve emisije ili, pak, novina.

Ako na toj napravi ne možemo da gledamo ono što želimo, što još i da je trpimo. Za nov televizor treba više desetina hiljada dinara. I za te pare ćemo otići na letovanje ili ćemo ih dati za nešto drugo što je neophodno. On nije neophodan. Dakle – leti iz kuće.

Manje je više

Nekada su pismenost i obrazovanost ličile na pravljenje skulpture od gline – postepenim dodavanjem i oblikovanjem. Danas više liče na pravljenje skulpture u kamenu – klesanjem, uklanjanjem viška, brušenjem. Umetnički pravac minimalizam doneo je velike promene. Njihov moto bio je: „Manje je više“.

„Kod prijatelja, neke reakcije su bile dramatične. Od toga da preterujemo, izmišljamo problem gde ga nema, do toga da smo baš smislili čudan način da budemo originalni.“

Primenivši taj moto, u našem slučaju, mnogo toga se dobilo. Što nije za odbaciti. Dobili smo više vremena za neke lične aktivnosti. Čitamo jedni drugima (a to je pomalo romantično…). Zajedno gledamo filmove u vreme kad nama to odgovara.

Malac je silno poboljšao čitanje. Sada ga zatičem kako čita Politikine zabavnike i revije o automobilima. Ne škrguće više zubima i mirno spava. Nismo išli ni na kakve terapije, niti smo mu davali lekove. Najzad, dobili smo tišinu. Tako neophodnu za nas što živimo u gradu i po zgradama.

I što je najvažnije, imamo vremena za nas.

Reakcije

Malac je jedno vreme pitao kada ćemo da kupimo televizor. Mi smo mu uvek odgovarali: „Čim budemo imali para za to“. Sad je i prestao da pita. Može da gleda crtaće koje voli: Inspektora Radišu, Pingvina Čili Vili, Štrumpfove, Barbapapu, Garfilda… A i mama uvek iskopa neku staru dečju seriju, pa se i to gleda. Sve manje mari za događanja na ekranu. Čak i u ovoj našoj varijanti.

„Malac je silno poboljšao čitanje. Sada ga zatičem kako čita Politikine zabavnike i revije o automobilima.“

Deca koja nam dođu u goste ni ne primete da nema tv-a. Slobodno smo zaključili da njih to u stvari ni malo ne zanima, ali kad nema ničeg drugog… Kod prijatelja, neke reakcije su bile dramatične. Od toga da preterujemo, izmišljamo problem gde ga nema, do toga da smo baš smislili čudan način da budemo originalni. Međutim, stidljivo su se pojavili i oni koji su shvatili u čemu je stvar.

Pokret otpora

Ovim je, možda i simbolično, u našoj maloj porodici počeo pokret otpora stereotipima i glupostima. Spisak je stvarno podučak. Ali, o tome nekom drugom prilikom…

Piše: Dragana Mujezinović

(Roditelj & dete, februar 2013.)

Preuzeto: Detinjarije