Kako pomoći bebama i maloj deci da se bolje povežu sa okruženjem

Foto: Canva

• Pomoć roditeljima i negovateljima da razumeju senzorno učešće u detetovom ponašanju i razvijaju dobar odnos sa detetom
• Modifikovanje okruženja koje odgovara detetovim potrebama
• Sprovođenje direktno usmerene individualne terapije za saniranje identifikovanih problema od strane posebno obučenog stručnjaka za senzornu integraciju

Saradnja sa roditeljima

Rad sa roditeljima i negovateljima se zasniva na boljem razumevanju detetovog senzornog profila, njegovih specifičnih senzornih potreba i kako se to odražava na ponašanje. Razumevanje zašto se određeno ponašanje javlja je prvi korak u pristupu detetu.

Roditelji postaju uspešniji kada počnu da uočavaju uticaj senzorne integracije na ponašanje svog deteta. Ovo razumevanje je posebno važno kada senzorno uzrokovano ponašanje izgleda isto poput onoga koje u osnovi ima socijalne ili emotivne komponente. Kada se beba sa senzornom odbranom izvija u naručju, roditelji reakciju mogu da protumače kao emocionalno odbijanje (ne voli da se drži u rukama) pre nego kao preosetljivost na dodire.

Za bebu koja je previše mirna, retko plače, nije zahtevna može da se zaključi da je „prosto takva“, mirna po prirodi, iako ta reakcija može da znači da je nedovoljno osetljiva na spoljašnje podražaje ili je preosetljiva pa se izbegavanjem štiti od njih.

Dete sa senzornim izbegavanjem (ne voli da ga neko dodiruje) može da pokazuje rigidno ili kontrolišuće ponašanje (ne prilazi deci ili ih odguruje od sebe) i tako smanjuje mogućnost da dođe do senzorne preplavljenosti.

Agresivno ponašanje takođe može da ima senzornu osnovu. Dete koje udara druge može to da radi zbog senzorne odbrane (tako štiti sebe od mogućeg kontakta sa drugima) pre nego zbog psihološke prirode (dete želi da dominira nad drugima).

Dok je sa jedne strane od ključnog značaja pomoći roditeljima i negovateljima da prepoznaju uticaj senzorne integracije na ponašanje deteta, sa druge strane je podjednako važno da se izbegne mogućnost da se svaki problem u ponašanju tumači teškoćama senzorne prirode.

Saradnja sa roditeljima u tretmanu ne znači pravljenje programa koji će roditelji sprovoditi u kućnim uslovima, već pomaganje roditeljima da nauče da kroz „senzorne naočare“ posmatraju dete, njegove reakcije i ponašanje. Pored razumevanja zašto dete nešto radi ili zašto radi to na određeni način, važno je da nauče da preduprede situacije u kojima može da dođe do senzorne preplavljenosti.

Intervencija ne znači da uvek treba dodatni senzorni nadražaj, smanjivanje senzorne stimulacije koju dete prima je mnogo važnije. Često plakanje bebe ili malog deteta tokom svakodnevnih rutina kao što je manjanje pelena ili hranjenje može da u pozadini ima senzorno preopterećenje (prenatrpan prostor, šarene podloge, velika količina igračaka, slike i predmeti u vidnom polju deteta, brzina kojom roditelj presvlači ili hrani dete).

Prilagođavanje fizičkog prostora (promena mesta gde se nešto radi, sklanjanje svih suvišnih stvari, okretanje deteta na drugu stranu) i promena načina na koji roditelj presvlači ili hrani dete (usporavanje, najavljivanje svakog narednog koraka koji će napraviti, čekanje da se dete prilagodi na promenu) smanjuje senzorno preopterećenja a samim tim i burne reakcije deteta tokom dnevnih rutina.

Negovateljske sposobnosti roditelja i staratelja da protumače ponašajuće znakove beba i male dece, da ih interpretiraju i na njih adekvatno odgovore je jako važno u sprovođenju intervencija kod dece sa senzornim teškoćama.

Budući da je odnos roditelja i njihove dece emocionalno opterećen, stručnjak mora da pokaže osetljivost i brižnost tokom intervencije. Mogu da se koriste tehnike iz repertoara kliničara koji rade sa porodicama (porodični edukatori, praktičari rane intervencije, psihoterapeuti za rani odnos deteta i roditelja). Neke od primenjivanih strategija su:

• „Pričanje preko bebe“ – pomaže roditeljima da interpretiraju neverbalne poruke svog deteta. Tokom igre ili drugih interakcija terapeut reflektuje šta je to što dete potencijalno oseća („ Da može da govori, šta bi nam sada rekao?“). Pitanjima pomaže roditeljima da postanu više empatični sa detetom – da gledaju detetovim očima.
• Aktivno slušanje olakšava uvid u situacijama sa roditeljima kada praktičar ponavlja i parafrazira ono što je rečeno („Dakle, to zvuči kao da osećate da ste loši roditelji jer se vaše dete loše ponaša, stalno udara drugu decu“)
• Direktne instrukcije i modelovanje povećava znanje roditelja i njihove veštine u pogledu ukupnog razvoja deteta i njegovih teškoća u samoregulaciji zbog problema u senzornoj integraciji. Terapeut može da sugeriše da možda postoji još neki razlog odbijanja deteta da sedi u auto sedištu pored tvrdnje roditelja da „on to ne voli“. Razumevanje senzornog odbijanja koje ima dete (preosetljivo je na pokrete i na dodire), roditeljima i terapeutu omogućava pronalaženje najboljeg rešenja za konkretnu situaciju (mekani jastuk je zamenjen čvrstim, roditelji će najavljivati stavljanje u sedište, radiće to sporo, čekaće da se prilagodi na promenu i daće mu omiljenu igračku).

Otkrivanjem detetovih promena u potrebama i interesima terapeut i roditelji moraju stalno da se angažuju kako bi pomogli detetu u rešavanja problema na koje nailazi kada počne da integriše svoje nove sposobnosti i van samih tretmana u igri i svakodnevnim aktivnostima

Snežana Milanović

diplomirani fizioterapeut

SI pedagog, SI Baby terapeut