Foto: Flickr
Prilikom izbora ili kreiranja vaspitnog modela, roditelji, između ostalog, treba da uzmu u obzir senzibilitet deteta, ali i svoj lični, kao i stavove, uverenja i ideju o roditeljstvu kao ulozi…
Odavno smo se složili da je roditeljska uloga jedna od najodgovornijih, a da je najveći paradoks što nas za nju niko ne priprema unapred. Dodatni teret je i što se ni na decu ni na roditelje ne mogu primenjivati univerzalni modeli vaspitanja, jer svi se razlikujemo.
Pa, kako onda biti uspešan u ovoj ulozi?
Ako roditeljstvo (ali i odrastanje) posmatramo kao proces, onda treba da prihvatimo ideju da se ono zapravo stalno menja, unapređuje, da svakim danom nešto novo učimo i da u zavisnosti od rezultata to nastavimo da primenjujemo ili od toga odustajemo i tražimo nešto novo. Ipak, da ne bi ovaj proces postao haotičan i zbunjujuć i za dete i za nas, treba da postoje okviri u kojima ćemo se kretati.
PRVI OKVIR JE DA VI SAMI ZNATE KAKAV RODITELJ ŽELITE DA BUDETE, SA ČIM STE ZAPRAVO USAGLAŠENI.
Da li se oslanjate na sebe i svoj unutrašnji osećaj ili vam je važno šta drugi misle? Da li želite da gradite odnos poverenja ili želite da vas dete neprikosnoveno sluša? Unutrašnja usaglašenost vam daje zeleno svetlo da se krećete u željenom pravcu.
Šta to u stvari znači?
Ako ste roditelj koji prati svoje dete i znate njegov senzibilitet, ako znate kako ono reaguje u nekim situacijama i ako tada umete da ga podržite i pomognete mu, vi ste tada usaglašeni sa sobom, ali i sa detetom. Ako biste u toj istoj situaciji postupli drugačije zbog pritiska spolja – tačnije zbog mišljenja i komentara drugih ljudi, vi biste se na kraju osećali loše jer ste uradili suprotno od onog što iznutra osećate da je u redu.
Na žalost ovo se često dešava, bilo da je roditelj blag, bilo da je strog – uvek će se naći neko ko će dati suprotno mišljenje i poljuljati roditeljsko. Razlozi za to su brojni i odolevanje spoljnom pritisku može da bude toliko teško da je roditeljima potrebna podrška u vidu konsultacije, koučinga, ili čak i dubljeg rada – psihoterapije. Ako roditelji prepoznaju da im treba pomoć to je odličan znak da zaista žele da se oslone na svoj roditeljski instinkt i da rade u najboljem interesu deteta.
DRUGI OKVIR JE DA ZAISTA VIDITE KAKVO JE VAŠE DETE I PODRŽITE GA.
Ako je stidljivo nemojte ga „gurati“ u prve redove na priredbama ili nekim drugim aktivnostima sa idejom da se istakne i „pobedi“ ovu osobinu.
Ako voli da crta i provodi vreme u tišini, nemojte ga upisivati na timske sportove sa idejom da se socijalizuje.
Ako je pak glasno, voli pažnju, ima jak takmičarski duh nemojte ga ućutkivati, stišavati, umirivati. Ne „lomite“ mu taj duh samo zato što vama smeta buka i „napadno“ ponašanje.
Ako mu je važan red i voli unapred da zna gde i šta ćete raditi, nemojte mu ubacivati elemente „iznenađenja“ i promene plana.
Zašto je sve ovo važno?
Detetu je potrebno da ga prihvatite baš takvo kakvo jeste i da ga u tome podržite bez obzira kakvu vi ideju imate da ono treba da bude. To mu daje osećaj sigurnosti. Vi možete i treba da ga usmeravate, a ne da ga menjate. Jer ako ga menjate, to za njega može da znači da nije dovoljno dobro takvo kakvo je. A to nije uverenje sa kojim želimo da dete ide kroz život.
TREĆI OKVIR SU PRAVILA.
Ona treba da budu jasna, a roditelji dosledni u njihovom sprovođenju. Da bi se u tome uspelo nemojte uvoditi 68 različitih pravila, već 5-6. Postoji više razloga za to – ako ih je previše i sami ćete zaboraviti šta ste sve uveli kao pravilo, samim tim nećete uspeti da budete dosledni i upašćete u zamku „danas važi, sutra ne…“
Pravila treba da su u skladu sa uzrastom deteta, a poštovanje istih ćete osigurati tako što ćete ih se i sami pridržavati. Zapamtite – deca uče posmatranjem i oponašanjem, tako da nije dovoljno da nešto samo kažete već i da to radite.
Komentari 0