Ne znam tačno zbog čega je to tako ali roditelj sam od svoje sedme godine. Imam svedoke, majke mi! Moje rečenice bi počinjale sa “Kad ja budem imala decu…” a onda bi sledila neka vrlo važna konstatacija o tome kako ću im dozvoliti da jedu eurokrem za večeru. Znala sam ja oduvek da u tom roditeljstvu ima nečeg beskrajno važnog ali tek sad sam stasala da to i verbalizujem.
U poslednje vreme čitam mnogo šta o roditeljstvu i majčinstvu pišu baš mame. Nema puno ključnih stvari oko kojih se ne slažemo. “Divno, teško, fascinantno, samo da preživim dan, ne kaki pored noše, bebin miris, kad ćeš već zaspati, masna mi kosa, a gde je tata?”, ma sve smo prošle.
Ponekad, mada vrlo, vrlo retko, kada mi se nađu na kafi Id, Ego i Super Ego, zasija mi neka od onih pametnih sijalica što rade 100 god. Roditeljstvo mi je dozvolilo da gajeći svoju decu, pružim i zauzvrat osetim sve ono što sama nisam dobila. Ono mi dozvoljava da na neki način rodim samu sebe, svoju bolju verziju koja će da raste zajedno sa mojom decom. Roditeljstvo je svojevrsna nagrada za ljudsku zrelost (ili bi trebalo biti). Zbog toga nije ni čudo što smo svi postali previše brižni i prezaštitnički nastrojeni. Neki zbog nostalgije i toga što znaju šta je roditeljska ljubav i vetar u leđa, neki zato da saznaju, svi se kroz njega samoaktuelizujemo. Kad razmislite malo videćete da i sebe malu/malog mazite i pričate joj/mu priče, igrate se i pružate negujuće emocije, ne samo svojoj deci, već i sebi malima. Sigurno ste doživeli te osvešćujuće momente kad krišom priznajete da u stvari sebi kupujete taj lego, lutku, sladoled. Ili kad i vama treba pomoć vaše mame, ne zbog unučeta, već zbog vas, malih.
Razumem da nekom ove psihološke forme nisu bliske. Meni je jako zanimljivo da razmišljam o našem kolektivnom i porodičnom nasleđu i kako ono utiče na nas kao roditelje i na našu decu. “Isti je deda!” ili “vidi se da je tvoj klon” koliko su ili ne naivne takve konstatacije? Čini mi se da njima projektujemo sebe ili svoje bližnje na dete, zaboravljajući da je ono nova i neponovljiva ličnost, svojevrsni genetski miks naših predaka, askurđela i belih orlova.
Roditeljstvo je uvek na kraju improvizacija satkana od ljubavi, odgovornosti i “ako napraviš grešku, oprosti sebi i nastavi dalje” momenata.
Nikad u životu mi nisu više bile potrebne žene i sestrinska solidarnost, nego kao kad sam postala majka. Nikad mi žene nisu više išle na veliki i mali mozak, kao kad sam postala majka. Osećaj usamljenosti i nerazumevanja, osećaj potrebe za prihvatanjem, podrškom, pohvalom, mnogo su me mučili. Dobra si mama, “sve” radiš kako treba, “And the Oscar goes to….. ME” osećaja, sve mi je trebalo. Brzo sam naučila da ću to retko kad i od koga dobiti a da to jeste vrlo važno. Kad vam neko uputi kompliment da vam je lepa frizura, to prija, da vam je to baš dobra ideja i to prija. A kad vam kažu da ste dobar roditelj to vas lansira na K2! Svrha vašeg života je ispunjena, sve ipak ima smisla! Ni dve fakultetske diplome, unapređenja i bingo (ne loto ) dobitak i sva druga odlikovanja se ne mogu porediti sa potvrdom koju ćete jednog dana, nadam se, dobiti od svoje dece. Bili ste im dobri roditelji.
Priznaću vam kako se tešim i tapkam sebe po ramenu u situacijama roditeljske anksioznosti, možda i vama pomogne. Zamišljam tako predivne slike sveta, prirodnih lepota i krajolika iz ptičije perspektive. Čujem neku divnu muziku i sve to liči na bilo koji dokumentarac iz National Geographic radionice a ja osećam da sam deo te naše majke prirode i da sam svakim atomom svoga bića povezana sa tom sve-prožimajućom energijom koja nas sve spaja. I znam da ne postoji ni početak ni kraj i da ću živeti kroz svoju decu, kao i naši roditelji i preci kroz nas. Da je ta neopisiva lepota života, prirode i ljubavi u nama u svim trenucima. Da je roditi dete i podariti mu dušu da sve to upije, nešto najlepše što možeš učiniti u svom životu.
Moji heroji su bili i ostali moji roditelji. Ne mogu nikog drugog da zamislim u toj ulozi.
– Majkl Džordan
Komentari 0