Kad male životinje porastu

Naša kultura je veoma čudna, volimo se nazivati životinjski imenima, u zavisnosti na šta želimo poentirati kod druge osobe. Neretko ćete čuti nekoga iz okruženja kako druge naziva imenima tipa ,,guska’’, ,,svinja’’, ,,ovca’’, ,,kokoška’’, što se koristi u negativnom kontekstu.

Foto: VGM/flickr

Ovo, naravno izbegavamo u razgovoru sa odraslim osobama, osim kada nas neko treći iznervira, pa se jadamo prijatelju, ili u svađi, kad ispustimo sve druge argumente. Tako je ,,krme’’, ili ,,prase’’ prljavo, ostavlja stvari po kući, brlja za stolom, prosipa i ostavlja svuda nered, ,,guska’’ i ,,ovce’’ su glupe, a ,,kokoška’’ je i glupa i brbljiva itd. Pozitivne osobine istih životinja nisu baš u prvom planu.

Otkako dobijemo dete, korišćenje ovih izraza je prvo u deminutivu, pa tako imamo ,,slatko prasence’’, koje je sinonim za bucmaste bebe koje vole da ručkaju, ,,nežno pile’’ i ,,malo mače’’ simbolizuju umiljatost i nežnost. Kada one porastu, u dobu kada nas već mogu razumeti, porastu i životinje sa kojima ih upoređujemo. Ima i gorih poređenja, koja se koriste čak i u pozitivnom kontekstu, što meni nikada nije bilo jasno, a zapara mi uši svaki put kad to čujem.

U jednoj raspravi, kad su se potegle ružne reči, osetila sam na svojoj koži kako je to kad te neko nazove životinjskim imenom. Bila sam povređena, a i sama sam istresla par primera. Nakon toga sam počela primećivati koliko često čujem takvo nešto u najnormalnijoj konverzaciji sa decom i zapitala se kako li se oni tada osećaju? Ako je mene matoru zabolelo, kako li je njima koji nisu baš toliko otporni na život kao ja? Tada sam počela kontrolisati što više mogu taj poriv da dete ne nazovem nekim od gore navedenih imena. Nekad se izletim, ali trudim se da ne koristim.

Prisustvovala sam jednoj sceni gdje je dete od 5 godina svog oca nazvalo ,,majmnom’’. Strašno, nekulturno, bezobrazno, pomislio bi svako. Onda sam tog istog oca čula kako svom ocu govori ,,majmune jedan’’, a i otac njemu. Rekla bih da je dete samo pokupilo ovaj način ophođenja kao sasvim normalan, a bilo ko da ga čuje rekao bi da zaslužuje kaznu. Ako malo bolje pogledamo, to dete nije ništa krivo, krivi su odrasli. Kako da im objasnimo da je loše nešto što i sami radimo? Džaba je tu i priča i kažnjavanje, ništa ne pomaže, ako je naš primer upravo suprotan onome o čemu pričamo.

U naš genetski kod se toliko uvukla ta navika poistovećivanja ljudi sa nekim negativnim životinjskim osobinama, da nam je to postalo sasvim normalno i izuzetno teško za kontrolisanje, kada ga jednom osvestimo kao problem. Čak iako odlučimo ne upotrebljavati takva poređenja, izmakne nam se kad smo ljuti i nervozni. Opet, na nama je najveća odgovornost za formu ličnosti u koju će izrasti naše dijete.

cute-pigsČim sam počela razmišljati kako nije uredu da svoje dete nazivam životinjskim imenima, počelo mi je jako smetati kada i drugi to čine. Ne ubeđujem se sad sa drugima da to nije dobro, jer teško da bi bilo šta promenila kod njih, što oni sami ne primete da treba. Tvrdi su to orasi, a mišljenje da su tako radili svi, pa nas evo živih  zdravih i ništa nam ne fali, je toliko pustilo korenje da bi se trebalo jako duboko kopati dok se svaka žilica ne iščupa. Mukotrpan je to i težak posao, starije su generacije manje fleksibilne kada je menjanje sopstvenih navika u pitanju. Ali to nije razlog da mi ostali ostanemo pri tome da je to sasvim uredu i da će naša deca preživeti i izrasti u normalne osobe i sa svinjama, kokoškama i guskama. Ne sumnjam da hoće, ali nije lepo. Deca se povređuju lako. Njihove duše su krhke, lako ih je uzdrmati. To što nas iznervira i izbaci iz takta često zna biti rezultat neznanja. Pokaži kako treba, da bi dete znalo kako treba da radi nešto ispravno.

Iskreno, ne smeta mi previše ako se isprljaju, izmrve svuda okolo kada jedu i slično. Sve to što se da popraviti za par minuta nije razlog da se istresamo na dete, posebno ako smo nečim pre toga isprovocirani, a ovo nam dođe kao izduvni ventil. Deca se nisu naučena rodila i često ih za neke najobičnije radnje moramo dodatno podučavati, što može biti sasvim dovoljno da dete prestane raditi to što nas toliko nervira.

Nego, da se vratim malim bebama i korenu svega. Kad sam rodila drugo dete, ova problematika mi je uveliko zadavala glavobolju, pa sam došla na ideju da potpuno izbacim upotrebu životinjskih epiteta i sinonima. Decu više ni od milošte ne nazivam piletom, macom, slatkim prasencetom, već koristim malo lepše riječi kao što su dušo, anđele, srećo i ljubavi. Sama energija tih riječi je puno toplija i nežnija i deca se lepše osećaju, a i ja. Kako sam izbacila živuljke iz nežnog tepanja, proterala sam ih i iz pogrdnog dela. Ako se poneka potrudi da izviri kad mi nisu sve ovčice na broju, ugrizem se za jezik i pošaljem je tamo gde joj  je i mjesto. Dete će shvatiti kroz priču šta je loše uradilo i bez ovakvog vređanja.

Navike se ne mogu menjati za dan, jer za dan nisu ni nastale, ali ako osvestimo loše, paraće nam uši svaki put kad ih upotrebimo bilo mi, ili neko drugi, a samim tim će se prorediti. Na ovaj način će i naša deca naučiti da nije lepo nazivati druge pogrdnim imenima i tada će i naš trud biti u potpunosti uspešan.

Napisala: Tatjana Kuljača, autorka bloga Mamizam

“Mamizam” je stanje kada imate potomke, gomilu posla, malo slobodnog vremena (ili ga nemate), zahtevne ukućane, glavu punu nedoumica o ispravnosti sopstvenih postupaka vezanih za odrastanje dece, od “neće da spava, jede”, pa do “kako da stvorim vreme za sebe”. Dobro mi došli!

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA