Roditelji se obično u velikoj meri slažu po pitanju sistema vrednosti, po onome šta žele da njihova deca budu kada odrastu i kakvi ljudi da postanu. Međutim, često se razlikuju po načinu kako to da postignu, odnosno po stilu vaspitanja.
Foto: Canva
Nerealno je očekivati da se roditelji u potpunosti slože u vaspitanju dece
Kako ističe psihoterapeut Svetlanka Knežević, svakako da roditelji imaju različite modele prema kojima se upravljaju i otuda i razlika u vaspitanju dece.
– Nerealno je očekivati da se roditelji u potpunosti slože u vaspitanju dece. Svi oni dolaze iz različitih porodica iz kojih nose određena znanja o vaspitanju. Nekad žele da rade kao što su radili njihovi roditelji, a nekad žele potpuno suprotno. Jedan roditelj više kažnjava, drugi više hvali, jedan postavlja zahteve, drugi ima očekivanja… Nije veliki problem ako ne misle isto, međutim, ne bi trebalo pred decom da se raspravljaju u vezi ponašanja dece da ne bi umanjivali autoritet koji imaju kod dece. Deca vrlo rano uočavaju razlike i ponašaju se prema svakom roditelju po pravilima koje taj roditelj postavlja. Dete zna šta kod koga može i sme, a to se odnosi i na dede i babe. Deca nisu u konfuziji, oni znaju pravila i uvek moraju da poslušaju dominantnijeg roditelja – objašnjava psihoterapeut.
Prema njenim rečima, roditelji najčešće greše kad posreduju između dece i drugog roditelja, jer to nikada ne daje rezultate zato što se svako drži svog stila.
– Svaki roditelj gradi svoj odnos sa decom i odgovoran je za to. Dete ne možemo naterati na silu da nekog voli i poštuje, ili suprotno, da ne voli i ne poštuje. Konflikti među roditeljima u procesu vaspitanja su neminovni, ali način kako se oni rešavaju treba da bude nenasilan i sa razumevanjem i uz uvažavanje argumenata – savetuje psihoterapeut.
Važno je, dakle, da roditelj ne bude dogmatičan u svom pristupu i vidi i prednosti drugog načina vaspitanja i da roditelji različitih pogleda na vaspitanje komuniciraju i rade na svojim različitostima. Oni moraju da razgovaraju i zbog svog odnosa, a ne samo odnosa sa decom. Ovaj proces bi trebalo da se odvija nezavisno od dece, kako bi se izbegla konfuzija, konflikt i razvijanje manipulativnog ponašanja kod dece.
Različiti pristupi roditeljstvu i ne moraju da budu tako zbunjujući za decu, ako roditelji umeju da se nose sa različitim stavovima. Na primer, možda jedan roditelj smatra da dete treba samo da odluči kad treba uraditi domaći zadatak, dok se drugi drži stava da bi zadatke trebalo uraditi odmah posle škole. Detetu treba dati do znanja da se zadaci moraju završiti. Mada možda jedan od roditelja smatra da deca moraju da drže sobu urednom, dok drugom to i nije tako važno, trebalo bi dati do znanja detetu da mora da ceni oba roditelja.
Različiti stavovi roditelja mogu da znače i različite komponente roditeljstva. Strožiji roditelj može da postavlja jasne granice deci, dok roditelj, koji je manje strog, može lakše da se zbliži sa decom. Zajedno roditelji mogu da balasiraju. Jedan od roditelja može biti kreativniji, dok drugi može decu da uči kako da budu praktični.
