Jesper Jul: Na nama je da odlučimo da li želimo poslušno ili autonomno dete

Jesper Jul bio je svetski priznat stručnjak za vaspitanje, razvoj i socijalizaciju dece. Bio je danski porodični terapeut, predavač, pedagog i autor nekoliko knjiga o vaspitanju.

Osnovna zamisao njegovog rada bila je da inspiriše i podrži roditelje i profesionalce kako bi deca mogla da odrastu mentalno i socijalno zdrava. To je činio tako što je pružao efikasnu i primenljivu alternativu nasilnim i uvredljivim metodama vaspitanja kojima su deca i danas često izložena.

U ovom tekstu vam prenosimo njegov stav o kaznama i pohvalama kod dece.

“Moje je mišljenje da kazne ne treba koristiti. Nikad. Kad deca nešto urade, oni to učine nevino. Danas mi je jedana mama došla s pitanjem. Kaže da njen sin ima dve godine i da ga muče zubi, oni koji tek izbijaju. Desni ga bole i svrbe i zato ujeda sve i svakoga. A to je kod dvogodišnjaka normalno. I postavila mi je jedno smešno, zanimljivo pitanje: ‘Ako dete zna da drugu osobu boli nešto što on radi, a sa dve godine nas razume kad mu kažemo da nas boli, zašto ono onda i dalje nastavlja da to radi?’

U stvarnosti važi da je za većinu naših normi deci potrebno oko 4-5 godina da ih integrišu, da znaju. U međuvremenu vam kazna ne treba. Treba samo da detetu koje grize kažete ‘prestani, ne želim to’. I sa malo sreće, to dete ima i oca, a on će onda pružiti svoju ruku i reći ‘hajde, zagrizi što jače možeš’. I tako će dobiti oboje.

O granicama
Kada granice deluju i daju rezultat, to je zato što su one lične. Istorija nas uči da deca granice poštuju samo ako se boje kazne. Ali godinama unazad naučili smo da to jednostavno nije tačno. Samo im je potrebno tih 4-5 godina za integraciju. I kad se pitate zar dvogodišnjak nije svestan kad povređuje druge ljude, odgovor je NE. Zato mu to morate ponoviti pet hiljada puta u roku od nekoliko meseci.

Kako razgovarati s decom?
Budite što je više moguće to što jeste. Budite autentični. Ne govorite dečjim jezikom, već svojim, jezikom odraslih ljudi.

Na nama je, takođe, da odlučimo da li želimo dete koje će biti poslušno ili dete koje će biti autonomno i ići svojim putem. Mislim da je to najvažnija odluka.

Ne upotrebljavajte silu ni kalupljenje, što je sad trend u školama, vrtićima i kod roditelja. Kao da imaju dete veličine A4, koje pokušavaju da smeste u format A3 i da to bude kako treba. Kao prvo, tako se ne može biti uspešan, a kao drugo, detetu nikako ne trebaju roditelji koji su okupirani time kakvo će ono biti i šta će postati za 15 godina. Može rasti zdravo samo ako ga vidite onakvim kakvo ono sada jeste.

Na kraju, mislim da je najvažnija stvar koju mogu reći mladim roditeljima da se svakog dana sete da uživaju u svom detetu i u tome što on ili ona jeste. Tačno u tome što jeste. Bez opsednutosti željom da ga promenite. To je najbolji dar koji im možete dati. Sve drugo je manje važno. Odgajajući ga tako, učinićete da se dete oseti voljenim i prihvaćenim, takvo kakvo jeste. Većina dece je danas pod velikim stresom jer od roditelja stalno slušaju da bi trebalo da budu drugačiji. Možda samo malo drugačiji, ali ipak drugačiji. To nije ono što im treba da čuju da bi rasli zdravo i srećno.”

Zelena učionica

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA