Između majke i kćerke postoji sveta povezanost

Istina je da sam ja majka već nekih 18. godina.U maternici, ili van nje, čim se novi život stvori, mi postajemo majke.

Foto: Canva

Bavim se majčinstvom proteklih 18. godina, da. Međutim, protekla decenija me je naučila nešto novo.

Mi odgajamo naše sinove dok oni smelo osvajaju ovaj svet. Vladaju haosom, dubokog glasa, isturenih prsa. Tu je i nežnost, ali prolazna, jer nova avantura čeka na svakom ćošku.

Odgajati sinove znači dati im snagu – prvo njihovima telima, koja uvek rastu – a zatim srcima, dušama koje se nekad čine nedodirljivima, nepristupačnima, ali mi znamo … ali, kako mi majke znamo, da to nije tako.

Sinovi su neverovatni u njihovom pronicljivom znanju kada trebaju otvoriti poklopac, napuniti rezorvoar kada vetar strahovito duva ili kada je smeh potreban da zameni majčinu tugu i jad.

Odgajati sina je odgajati onog koji će jednog dana biti vaš zaštitnik.

Koji će stati na put svakome i svačemu što preti da naruši sigurnost ili sreću. Pospešujemo ovu energiju koja je neophodna dečacima iznova i iznova, jer je to vredno. Zaista je vredno. Oni su vredni.

Ali kćerke.

Kćerke su drugačije, što sam shvatila upravo u momentu kada su mi je nežno predali. Spoljni svet je bio okrutan i beo, ali u toj maloj sobi, dostojanstvo se rodilo i sve se ostalo umirilo.

Recite da grešim, da to ne treba tako biti, recite ne, oni trebaju biti isti, osećati iste stvari, ponašati se isto, prema njima se treba ponašati jednako. Moje srce mi je reklo drugačije tog prvog dana, a i dalje mi tako govori svakog dana.

Kada odgajamo naše kćerke, plešemo nežni ples. Onaj od uzajamnih pitanja, osećamo se izgubljeno na ovom putovanju koje smo mislili da tako dobro znamo. Pitanja koja mi postavljamo njima – s njima smo već tako dobro upoznate …

Da li si dobro spavala, dušo? Da li si žedna? Kako si? Ta smo pitanja savladale na našem putovanju majčinstva i čini se da ih izgovoramo tako lako, baš kao što nam i ljubavne misli zbog kojih to pitamo dolaze.

Ali pitanja upućena nama – to su pitanja od kojih nam zastane dah, makar na momenat, dok neznanje još jednom preovladava nad svim onim što nam je poznato.

Saznanje da je majčinstvo sada ovo. Sveto mesto gde odjednom ima mesta za pitanja upućena nama…. kako si TI spavala mama? Želiš li čaj mama? Da li te je prošla glavobolja mama?

A godine, one prolaze, a dok one prolaze pitanja upućena nama i ona koja mi pitamo zauzimaju svoj prirodni ritam. Ritam koji stvara, dan za danom, ovaj ples koji samo majke i kćerke dele.

Nedavno sam shvatila, da ovaj ples, baš ovaj ples, cveta sam od sebe dok mi majke, učimo da odgajamo buduće majke.

Mlade kćerke koje gledaju, traže, čekaju da neguju druge. Mlade kćerke koje osećaju potrebe pre nego što se one vide. Mlade kćerke koje same otvore svoja srca u nadi da će zalečiti drugo bolno srce.

Vežbaju se na mačićima, lutkama i starim plišanim igračkama. Vežbaju se na kučićima, insektima i na slomljenim jajima ptica. Vežbaju da vole, brinu, da daju dok nemaju više šta da daju. One vežbaju …. na nama.

Sinovi su poklon njihove spektakularne vrste. One koju ne bih menjala za bezbroj najređeg dragog kamenja. Majke samo sinova, osećajte se blagoslovljeno, jer to i jeste. O, kako samo jeste.

Poklon, međutim, u ovih 10 godina učenja ovog novog oblika majčinstva je briga o srcu baš one koja vraća tu brigu nazad.

To…. to je toliko posebno da se ne može opisati rečima. Možda je ovaj predivni poklon tako komplikovan i složen, da ga i ne bi trebali pokušavati dobiti.

Prevela: Maja Dropić

Izvor: herviewfromhome.com / Lola magazin

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA