Foto: Freepik
Odnos prema disciplinovanju dece menja se veoma brzo. Ne tako davno, što se disciplinovanja dece tiče, znalo se: „batina je iz raja izašla”. Srećom, to se promenilo.
Od autoritarnog vaspitnog stila pobegli smo u onaj popuštajući i mislili da stvari rešavamo neuporedivo bolje nego što su to radile ranije generacije. Međutim, posle nekoliko godina našli smo se u situaciji da nam je dete razmaženo, da u školi ne postiže dobar upeh, da je sklono impulsivnim pražnjenjima i napadima besa, bez ikakvih obaveza u kućnim poslovima.
Autoritet i bliskost
Savremeno roditeljstvo podrazumeva da smo detetu prišli kao značajnom projektu: edukovali se, čitali, osmišljavali, savetovali se. Kako sad objasniti sebi da je efekat našeg izuzetnog truda, ljubavi i požrtvovanja takav da s jednim ili možda dvoje dece jedva izlazimo na kraj? Čini nam se da skoro ništa drugo i ne radimo, već smišljamo kako da rešimo problematične situacije našeg mezimca. Kako su nas uverenja koja zvuče primamljivo: „o svemu se dogovaramo”, „dete i ja smo prijatelji”, „ne želim da frustriram dete”, „želim da moje dete uvek bude srećno” dovela do tako krupnih problema?
Prva dilema koju treba razrešiti jeste da roditelj prihvati sopstveni autoritet. Roditelj je zadužen za postavljanje granica, koje su detetu i te kako potrebne i neophodan su uslov za dobar emocionalni i socijalni razvoj. S detetom roditelj naravno treba da bude blizak, ali ne treba da pokušava da bude prijatelj. Prijateljstvo podrazumeva ravnopravan odnos, a roditelj s detetom nije i ne može da bude ravnopravan.
Drugi problem odnosi se na to da je disciplinovanje često prilično neprijatno iskustvo i za roditelja i za dete. Razlog je jednostavan: kada nekome postavite granicu, realno je očekivati da će on biti ljut, besan, tužan… Dete ne voli da mu se nešto uskraćuje ili nameću neke obaveze i u situacijama kada mu se postavlja granica, odnosno kada se disciplinuje biće ljuto, uznemireno, plakaće ili će imati napad besa. Iako neprijatno, to je potpuno normalno.
Takva reakcija pokreće slično negativno iskustvo kod roditelja koji i sam postaje besan, tužan, uplašen da ne čini detetu neku nenadoknadivu štetu. Razumljivo je što roditelj želi da izbegne takva negativna iskustva i osećanja. Problem je u tome što ako hoće da reši situacije tako što će izbegavati da postavlja granice i disciplinuje, kratkoročno gledano sve je u redu. Nažalost, na duge staze, problemi će se produbljivati i postati ozbiljniji. Dakle, iako disciplinovanje često predstavlja neprijatno iskustvo, ono je ipak neophodno.
Sledeća stvar o kojoj je potrebno voditi računa je uzrast deteta. Ako roditelj očekuje da će dete „sve razumeti ako to lepo objasnimo” i da će sve rešavati dogovorom, slede mu naporne godine. Neretko možemo videti roditelja koji obliven znojem dvogodišnjaku u punom zamahu napada besa pokušava da široko i nadugačko „objasni” šta su se „dogovorili”. Pri tome je dete već u petoj sekundi izgubilo uvid o čemu se radi. Iz jednostavnog razloga: zato što ima dve godine.
Ako roditelj ima blizak i topao odnos s detetom, a situacijama koje zahtevaju disciplinovanje pristupa smireno i dosledno i ako primeni tehnike disciplinovanja koje su skladu s uzrastom deteta i okolnostima, velike su šanse da će na adekvatan, nenasilan način biti efikasan. Naravno, ne uvek, ali i to je normalno.
Savršeni internet roditelj
I konačno, ne treba umanjivati značaj uticaja društvenih mreža. Iako se na društvenim mrežama često mogu naći podrška i korisni saveti, nekada će roditelji biti zavedeni i potpuno netačnim i neproverenim informacijama o „najnovijim istraživanjima”. Posebnu zamku čine „savršeni” internet roditelji u poređenju s kojima se stvarni roditelji mogu osećati kao nedovoljno uspešni. Zato je važno podsetiti se da kao što su male šanse da ćemo na „Instagram” staviti sliku nepodgrejanih špageta od juče, ali sliku sveže ceđenog soka pored buketa cveća i suncem u pozadini hoćemo, tako su i slike i priče roditelja koji su u svakoj situaciji puni ljubavi, razumevanja i koji za sve situacije imaju odgovor samo šarena laža. Savršeni roditelji i savršena deca, srećom, ne postoje.
I zato, u vezi s disciplinovanjem, ali i ostalim aspektima roditeljstva, roditelj treba da prati svoje dete, da radi najbolje što može i traži rešenja koja njemu i njegovom detetu odgovaraju.
Nevena Lovrnčević, psiholog
Komentari 0