Iskustvo drugog porođaja

Ako se prema trudnoći gleda porođaj onda je kod mene definitivno bilo tako! Bila sam trudnica za 10-ku! Bez lažne skromnosti…

Da sam htela mogla sam maraton da istrčim sa ovom malom u stomaku. Aktivna trudnica do samog kraja, kakva joga kakvi bakrači-trčala sam za svojim jednogodišnjakom, valjala se po podu, rvala…i eto ti joge,nema bolje!  Dan pred porođaj sam po gradu preskakala neko kamenje da ne ugazim u blato i to sa elegancijom balerine-dok me je muž zblanuto gledao i pitao se sta to zaboga radim pred porođaj?!
I krenulo je u 9 ujutru. Bolovi na svakih 15 minuta i to poprilično jaki. Muž nije tu, završava neke stvari oko našeg preseljenja (čitaj-ganja se sa majstorima), a ja sama kući sa Bebcem koji je napunio 16 meseci i kako je skoro prohodao,sve mu je zanimljivo i istražuje okolinu (čitaj trci po kući a ja za njim, zavlači se ispod stola i jede smoki sa poda a ja se zavlačim za njim,juriša na fioke i na ivice a ja opet za njim….i tako u krug). Bolovi mi postaju sve jači i sve češći,kreću se na 10 minuta i ja shvatam da ako ne krenem momentalno u bolnicu postoji velika sansa da se porodim sama kod kuće a Bebac mi ne bi bio bas neka pomoć.

Zovem muža da ostavlja sve i odmah da dođe. Tako je i bilo, došao je i odmah smo krenuli. Ja sam za to vreme spremila Bebcu ranac jer njemu svašta treba, stavila sam svoju torbetinu na rame i usput zgrabila bananu iz kuhinje da ” ručam” jer sam poučena prethodnim iskustvom znala da mogu da ostanem vrlo gladna a to nije lep osećaj dok se porađas. Eh, sedamo mi u kola i krećemo. Ja javljam doktoru da sam krenula i ‘ajde da pojedem tu bananu dok jos mogu. Već na prvi griz moj Bebac čežnjivo gleda u moj ručak iako je jeo i sigurno nije gladan ali ja naravno ne mogu da mu odolim i dajem mu bananu pa nek’ se porađam gladna, šta ima veze. Ionako mi se bolovi pojačavaju i sad su na 5 minuta i dok ja pozadi hukćem i pufćem a moj muž dobija blaži nervni slom jer se ispred nas napravila kolona Bebac se sve vreme smeje i to grohotom-ne znam šta mu je smešno ali verovatno smo to mi i zvukovi koje prozvodimo. Elem, stižemo do bolnice, ja ljubim Bebca i muža i idem unutra dok se oni parkiraju. Ulećem učcekaonicu gegavim trkom pa pravo kod sestre, sve usput dahćući i pufćući. Ona me zabezeknuto gleda i pita : ” Dušo,koji si ti mesec?!” (oduvek sam bila mršava pa čak i sad kad sam se ugojila 18 kg to se nije primećivalo i bio mi je manji stomak).
” Ja 9-ti,porađam se!”-uzviknula sam našta je ona povikala: ” Nemoj ovde molim te, čekaj bar da dođes do odeljenja! Doooktoreeeee!” Doktor na pregledu utvrđuje da sam otvorena 4 prsta i da ce sve ići jako brzo s obzirom na učestalost kontrakcija. Šalje me na sprat i ja odlučujem da sačekam muža u glavnom holu jer vidim da ne mogu sama. On je naravno zauzet podmirivanjem Bebca sa smokijem i ubeđivanjem s njim da uđe u kolica pa tči ka meni dok Bebac urla jer prepoznaje lekare i plaši ih se. Neki čovek mi prilazi i pita treba li mi pomoć a ja ne mogu ni da odgovorim već samo mašem rukom dok gledam u moje momke i to kakva je drama nastala od strane mog sina. Krećemo ka liftu,lift nikako da krene, ja se savijam i hoću da vrištim na glas. Bebac protestuje jer neće u lift a ja grabim torbu od muža i vičem : ” Ne mogu ja ovo! Idem!” i ulazim u lift sama. Gore me čeka babica i sprovodi dalje. Dobijam držzesnu bolničku spavačicu po novim pravilima koja je sama po sebi topla i cela zatvorena i duga do poda pa izgledam kao da sam se uvila u čaršav i krećem na ctg. Ah da! Zaboravih da spomenem jednu jako bitnu stvar-prehlađena sam pa dobijam i masku za lice! Kao da porođaj na plus 40 nije dovoljno težak porađacu se sa maskom na licu da ne mogu ni da dišem i sa njihovom spavačicom teškom kao tuč-super!
Na ctg-u jedva izdržavam da ležim koliko su kontrakcije jake i tražim babici da me pusti da šetam. Idem od sobe do sale i tako u krug narednih sat i po. Bolovi na svakih minut i to tako jaki da mi dođe da čupam kosu sa glave pa u očaju samo lupam rukom o krevet i proklinjem sebe sto nisam tražila epidural ( iako sam njegov protivnik). Naleće takva kontrakcija da vičući krecem niz hodnik ka sali i na pola stajem jer osećam da je beba krenula i ne mogu dalje. Babica mi pomaže da dodjem do stola i zove doktora. Rekli su da vec vide kosicu i kad osetim napon da guram. Cim sam ga osetila gurala sam,tacnije samo jednom sam se napela i beba je izletela. Nisam se ni čula jer sam bila u nekom polusedećm položaju koji je nastao iz napona i gledala sam kako izvlače bebu iz mene. Takvog osećaja nema na celom svetu!!! Gledati kako tvoje dete izlazi iz tebe je nesto neopisivo…Sve sam videla,i kako je drže za noge, i kako je počela da plače,i momenat presecanja pupčane vrpce…sve sam tako sedeci gledala i plakala od sreće dok me nisu vratili nazad da legnem. Pokazali su mi je i bila je savršena! Nakon samo 5 sati bolova stigla je moja ćerka, moje malo savršenstvo i bila sam presrećna.
Bez sečenja, bez komplikacija, sa samo jednim naponom prošao je moj savršen porođaj, lak i lep kao što je i trudnoća bila.
Moja princeza je tu. :)))

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA