Kako da dete prebrodi gubitak bliske osobe

Mališani predškolskog uzrasta nisu jos  uvek dovoljno zreli da shvate apstraktne pojmove,  i nisu u stanju da u potpunosti kanališu svoje emocije, pa im je teško  objasniti neke pojave koje su deo života.  Naročito je teško roditeljima da objasne teške  i neprijatne situacije kao sto je smrt bake ili deke, ili  neke druge bliske osobe.

Foto: Pixabay

Mlađa deca obično prve pojmove o smrti usvajaju kroz bajke i priče kroz sudbine junaka, zaplete, stradanja… Kroz čuvenu rečenicu „Živeli su srećno do kraja života…“ deca saznaju, mada još uvek ne razumeju, da život ima i svoj kraj.

Takođe, dete se  suočava sa smrću prilikom susreta sa uginulim životinjama. Prirodna reakcija je udaljavanje od mrtve životinje, strah, privijanje uz odraslu osobu od koje traži zaštitu. Takve situacije bi trebalo „iskoristiti“ i reci mališanu da sve što se rodi mora i da umre, jer bi npr. bila velika „gužva“ na planeti i ne bi svi ljudi i životinje mogli da stanu ako bi bili svi živi, odnosno ukoliko ne bi umirali. Nikada ne treba vezivati smrt sa bolešću (naravno, ukoliko je to moguće), već  sa starošću, kako bi izbeli moguće strahove  od smrti kad je dete (ili neko drugi) bolesno.

Dete mlađe od  tri godine nema izgrađen pojam o smrti. Obično je shvata kao odlazak umrle bliske osobe iz kuće i očekuje da ponovo dođe. Na tom uzrastu smrt je reverzibilna pojava, odnosno dete očekuje da bliska osoba može da se vrati, nešto slično kako se dešava u crtanim filmovima (junaci umiru i oživljavaju…). Na ovom uzrastu život i smrt nisu suprotne, preteće i nepovezane pojave, pa često „prolazi“ priča roditelja o tome da je neko koga više nema na nebu, i odatle nas posmatra i čuva.

Smrt kao konačan kraj života je pojam koji predškolci ne mogu da razumeju, jer je njihovo mišljenje još uvek konkretnog nivoa. Predškolac događaje prihvata doslovce, pa nije dobro reći da je neko „otputovao“, a ustvari je umro. Trebalo bi mu dati jasne i konkretne odgovore i objasniti da će bliska osoba koje nema biti zauvek u našim mislima iako nećemo moći više da je vidimo, zagrlimo i dodirnemo.

Nešto starija deca uzrasta od sedam – osam godina još uvek nemaju realistične predstave o smrti. Ona postoji kao konkretna i konačna činjenica, ali dete  jos uvek ne uviđa jasno mogućnost vlastite smrti. Tada sa njima treba otvoreno razgovarati i podeliti tugu.

Tek sa otprilike devet godina deca shvataju da je smrt neopoziva i konačna, i da su i oni sami smrtni.

Na pretnju smrti ili smrt u porodici dete će odgovoriti zavisno od uzrasta, emocionalne i kognitivne zrelosti, stepena bliskosti, reakcija ostalih članova porodice. Malo dete vrlo živo oseća porodičnu klimu i atmosferu u kući – zabrinutost, strepnju, nemir, tugu i promene ponašanja i načina života. Može se desiti da dete ne pita ništa. Tada bi trebalo iskoristiti pogodnu priliku i objasniti mu šta se dogodilo. Ukoliko postavlja pitanja, treba pokazati strpljene i dati mu smiren, smislen i jasan odgovor.

Deca prolaze kroz proces žaljenja za osobom koje nema kao i odrasli, ali na drugi način. Te reakcije mogu ostati neprimećene od strane porodice koja je zaokupljena sopstvenim tugovanjem. Dete neće verbalizovati osećanja jer ih možda nije ni svesno (zavisno od uzrasta, a i pola deteta) već će ih izraziti kroz ponašanje – protivljenjem, otporom, odbijanjem drugih nepoznatih osoba, besom, plakanjem ili tugom, povlačenjem, ravnodušnošću i depresijom.

U pubertetu tugovanje je snažnije i često je vezano sa osećanjem krivice, samooptuživanjem i besom što bliske osobe više nema.

Zdravo tugovanje se odvija kroz obnavljanje sećanja na umrlu osobu, razgovor, gledanje slika… Oživljavanje sećanja pomaže detetu da se na trenutak „spoji“ sa osobom koja nedostaje i olakšava proces tugovanja.

Kroz proces tugovanja koji je normalan i koji ne treba sprečavati,  smanjuje se bol za izgubljenom osobom. Dete školskog uzrasta može zajedno sa roditeljem da napravi album sa slikama sa bliskom osobom koje nema ili da joj nešto nacrta. Na taj način detetu se daje prilika da se oprosti sa voljenom osobom.  Rad tuge je neophodan kako bi umrla osoba postala deo unutrašnjeg sveta deteta  i nastavila svoj život kroz sećanja i uspomene u njemu.

Marijana PetrovićAutor: Marijana Petrović

diplomirani psiholog, specijalista medicinske psihologije.

Uže područje rada – deca, adolescenti i porodica.
Od stručnih edukacija ima završenu psihoanalitički orjentisanu psihoterapiju dece i adolescenata, mentalnu higijenu razvojnog doba, osnove porodične kao i REBT terapije namenjene deci i adolsecentima.
Preko dvadeset godina radila na Vojnomedicinskoj akademijina Kabinetu za psihijatriju i Dečjem dispanzeru.
Stručni je saradnik i autor psihoedukativnih članaka u časopisima „Moj pedijatar“ i „Zdravo dete“ i "Pedijatar"

Kontakt telefon: 063/80-74-958

Podeli:

Komentari

  1. Biljana says:

    Molim za pomoch! Moja majka je umrla 8 marta ove godine. Moj 12-godishni sin je bio sa njom kad se desio mozdani udar. Bilo je to 7 marta uveche,, josh prije prve pomochi odneo ga je stric is kuche. Sledecheg dana oko podne moja majka je preminula, pogrebali smo je 9-tog i 10 marta sam njemu i unuci istog uzrasta saopshtila vest. Reagovao je burno, plachom, ali se pomirio. Posle mesec dana imao je jednu epizodu burnog placha zbog njene smrti i toliko. Nikako ne zeli na groblje, uopshte je ne spominje, kaj je mi spomenemo ignorira nas. Kao da nije ni postojala,,nikag ne pogresi da je spomene, da se javi na njen telefon i slichno. Zajedno smo ziveli, i vrlo chesto je chak i spavao sa njom, mnogo ju je voleo i bili su veoma bliski. Proshlo je 6 meseci. Plashim se dali je ova rekcija normalna i da ga ne silim da ode na groblje?


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA