Ekranizam je sličan autizmu: Dete razvija „unutrašnje svetove“, koji su nezavisni od onoge u kome žive

Foto: PIxabay

U stručnoj terminologiji psihoterapeuti koriste novi izraz „ekranizam“, koji označava negativne uticaje ekrana na mozak, a psiholozi tokom rada sa decom najčešće primenjuju neurofeedback terapiju.

Deca koja su predugo izložena ekranima počinju se zatvarati u sebe, imaju problem sa komunikacijom, govorom, koncentracijom i slično, a ako se na vreme ne prepoznaju negativnosti koje su nastale usled prekomernog provođenja vremena ispred ekrana, to može imati mnogo veće posledice.

Prema rečima psihološkinja i psihoterapeutkinje Ankice Baković, pokazalo se da postoje određene poteškoće u onome što dete „daje od sebe“.

– To je primarno govor, a potom koncentracija, fokus, budnost ili suprotno od toga – sanjarenje. Pokazalo se da postoje određena odstupanja od dece koja po rođenju nisu neurorizična, a u prvim godinama života, do treće, vide se podbacivanja. Pored svih dosadašnjih dijagnoza kojima se bavimo, a ciljano se misli na dijagnoze iz spektra pervazivnog razvojnog poremećaja, takvo dete ne spada u tu kliničku sliku, a na ponašajnom planu jako je slično poteškoćama iz spektra autizma – kazala je Baković.

Negativni uticaji ekrana

Objasnila je da tokom razgovora sa roditeljima dođe do informacija kako dete u svojim prvim godinama života ispred ekrana dnevno provede četiri do pet sati, a neka deca i više.

– Poteškoće koje vidimo u funkcionisanju deteta u njegovim prvim godinama života često su izazvane dugotrajnim boravkom ispred ekrana. Dugotrajno se smatra sve što je duže od pola sata, s tim da neuropedijatri kažu da do detetove treće godine to ne bi trebalo biti ni pola sata. Deca sa kojom se ja bavim, ispred ekrana bila su četiri, pet ili više sati ukupno tokom dana. Dete gleda u mobitel ili tablet ujutro dok jede, dok mama napravi ručak, nakon što malo odspava opet je ispred ekrana, pa ponovo dok jede… – dodala je.

Prema njemim rečima, tako provedeno vreme može imati dva negativna uticaja.

– Prvi je to da dete uvežbava ono čemu je izloženo. Ako je dete u ranoj životnoj dobi izloženo ekranima, ono uvežbava komunicirati sa ekranima. U prvim kontaktima deteta sa ekranom, ono pokušava uspostaviti komunikaciju sa sadržajem u njemu. Budući da ono što je na ekranu ne uzvraća, dete se počne zatvarati u sebe jer ne dobija odgovor u komunikaciji. Kasnije tu imamo kliničku sliku koja izgleda kao „orjentisanost prema sebi“, što mi često čujemo kao pojam sanjarenja – objasnila je.

Psihološkinja je dodala da dete tada razvija „unutrašnje svetove“, koji su nezvisni od onog u kome žive.

– U ranoj životnoj dobi je naučeno da u ekranu postoji jedan svet, a dete za sebe razvija drugi svet i ta dva sveta između sebe ne komuniciraju. To je najveća šteta ekranizma. Dete nije naučilo komunicirati uz ekran, jer ekran se ne usklađuje sa detetom i ne prati njegovu komunikaciju, pa je onda dečiji mozak uvežban u isključivanje. Kada vidimo da se to otelo kontroli, da dete ne vidi drugu decu, povlači se u svoje svetove i kutke, ili kada mi nešto pričamo a ono nas ignoriše, ne obraća pažnju na braću i sestre, nove goste i slično, onda je sitacija alarmantna – naglasila je.

Ono što je veoma važno znati, smatra naša sagovornica, je da „ono što uvežbava, dete na kraju i uvežba“.

– Deca se rađaju zdrava, a zdrav mozak se usklađuje sa sadržajem kojem je izložen, uvežbava. Ako ga stavite ispred ekrana, on se uvežbava u svojim isključivanjima – rekla je.

Druga negativnost koja proizilazi iz ekranizma, navodi Baković, je to što je dete zbog vremena koje je provelo ispred ekrana propustilo mnogo toga, zbog čega mu je pričinjena ogromna šteta.

– Pored toga što je mozak deteta bio jednosmerno stimulisan u ranom životnom periodu, druga je šteta da svi ostali centri nisu bili stimulisani. Roditelji nama prsiholozima često dođu nakon neuropedijatra koji im je rekao da je magnet mozga uredan, ali njima nije jasno zašto dete ne govori. Zdrave ćelije u mozgu, zdravi neuroni su tek materijal koji se može iskoristiti za uredan kognitivni razvoj. Ali neće sam od sebe. Ako imate materijal za kuću, ona se neće sama sagraditi. Materijal može propasti. Iako ste imali sve, nemate kuću. Tako je i za zdrave ćelije u mozgu, jer one ne znače uredan kognitivni razvoj. Nužan je podražaj iz okoline – naglasila je.

Mozak funkcioniše po zakonima prirode

U ranoj životnoj dobi deteta postoje optimalne faze razvoja i periodi kada se treba uspostaviti, kako navodi naša sagovornica, sposobnost fokusa, koordinacije govora, mišićne ekspresije, uspostavljanja kontakta vidom i slično.

– Naš mozak je deo prirode i on funkcioniše po zakonima prirode. Postoje tačno određeni periodi u razvoju deteta šta se u kognitivno-mentalnom planu razvija svaki mesec. Zna se koje sposobnosti deteta se u kojem mesecu života razvijaju, ali neće same od sebe, već uz podražaj iz okoline. Ako dete ostane pod staklenim zvonom, izolovano od tog podražaja i „vegetira“ ispred ekrana, neuroni se međusobno ne povezuju sami od sebe. Da bi se te ćelije u mozgu povezale, nastaju sinapse, mreža neurona, a mreža neurona je sposobnost. Prvi korak u tome nedostaje zbog ekranizma, a to je stimulacija iz okoline, plus jednosmerna stimulacija koja dete okreće prema njemu i zatvara ga, gde imamo autističnu sliku i usporen jezičko-govorni razvoj – objasnila je Baković.

Neretko joj se kroz rad dešavalo da dođe majka sa detetom koje ne govori jezik kojim pričaju njegovi roditelji, već naprimer engleski.

– To se dešava kada je dete u toj jednosmjernoj komunikaciji bilo toliko uporno za preživljavanjem, pa čak i sa ekranom koji s njim nije pričao, da je počelo ponavljati za njim. Ekran s detetom ne uspostavlja komunikaciju, ali iz očaja da komunicira s nekim, dete počinje komunicirati u smislu klipova koje kupi iz sadržaja kojima je izloženo. Pustite decu u baru, blato, drvo, kamen, da se suživi i stimuliše mozak – istaknula je.

Ovom problemu pristupa se u sklopu neurofeedback terapije. Psihološkinja navodi kako najpre napravi kliničku sliku deteta, koja je ista u autizmu i pseudo-autizmu.

– Slika je ista, ali je tempo napredovanja deteta različit. Kod prve kliničke slike – autizma, napredovanje je mnogo, mnogo sporije. Neurofeedback služi da smanji intenzitet poteškoća, ali mi je cilj raditi i prevenciju. Meni je sada na terapijama dominantno 2018. godište. To su deca od dve godine. Trudim pričati o tome, promovisati… Roditelji, koji dođu kod mene i spoznaju istinu da su učesnici štete koja je napravljena kod deteta, su očajni. Ja im kažem „nemate koristi od tog očaja, hajde da sada dete iščupamo, a vi promovišite okolo i pričajte. Ekrani za decu ne dolaze u obzir – zaključila je.

Faktor