Da pokušamo da osvestimo, produbimo odgovornost, dotaknemo našu ciljnu grupu sa neke druge, još neotkrivene strane.
Uvek se setim da kad smo 90ih radili u romskim kampovima, prostorije su bile tepihom prekrivene, sedeli smo na sunđerima i u čarapama-tako smo bili bliži našim korisnicima. Tako su nam više verovali i nekako znali da smo sami ubeđeni u ono što govorimo.
I uvek je u svako vreme teško razbijati mitove, podizati svest i edukovati. Rezultati su skromni i ne baš brzo vidljivi.
Ali važno je da bar pokušamo da doprinesemo.
Posle 20 godina bliskog kontakta s roditeljima imam nepogrešiv osećaj koji se odnosi na rezultate mojih saveta. Tj, nepogrešiv osećaj o tome “ da li me čuju ili ne“.
MMR je gotovo uvek kamen spoticanja.
I zato se trudim da razgovaramo na licu mesta, uživo, u četiri oka. I govorim ličnim primerom.
U okviru opšteg raspitivanja o detetovom zdravstvenom stanju, uobićajeno je da pitamo da li je uredno vakcinisano i da li je dobilo MMR pred vrtić.
„Čekamo da malo poraste, da ojača…“
„Da progovori“
A ova vakcina se upravo daje pred ulazak u kolektiv, tj vrtić, koji je glavni rasadnik infekcija svake vrste…Tako da odgađanje vakcine nemerljivo povećava rizik da se dete razboli.
Evo ključnih poruka:
Stopa vakcinacije je niža. Ali brojke pokazuju da rađanje dece s autizmom ne jenjava. Što je najneposredniji i očigledan dokaz da jedna s drugim nema nikakve veze.
Male boginje se neobično lako prenose.
Komplikacije su zabrinjavajuće česte, opasne i smrtonosne, a mogu ozbiljno ugroziti detetove intelektualne funkcije- usporiti njegov razvoj ili ga zaustaviti.
Na duge staze, u zrelijem dobu, virus može, nakon što se neko vreme pritaji u organizmu, ostaviti drastične posledice na mozak i dovesti do uništavanja njegove funkcije i čoveka potpuno onesposobiti, sa sigurnim smrtnim ishodom.
Oni koji nisu vakcinisani, žrtve su bolesti i izvor zaražavanja. tj nosioci epidemija.
Šteta od izbegavanja vakcinacije nije samo lična, već i opšta, za društvo u celini.
Dok pišem ove redove, već me obuzima nelagoda, koja polako prelazi u ljutnju. Nije fer…
Ali ja sam dečiji lekar i imam obavezu i dužnost da pomažem, da iznova i iznova objašnjavam i prosvećujem, a ne da osuđujem.
I…tačka.
dr Nina Mandić, pedijatar
PZU ,,Doktorica Mica”
Komentari 0